Ovo ću samo zapisati

razlepršana ili rastrzana
između i između
nabrajanje je suvišno

Ovo ću samo zapisati

dajte mi buket
mama je srećna
takav cvet treba postojati

mama se smeje
tako more treba nazvati

mamine oči sijaju
tako zvezdu treba nazvati

nikakvo gmzd0235
ne,
mamine oči sijaju

i ništa ja tu ne bih dodala.

Jelena Stojković Mirić
proleće/leto/jesen 2023.

UMESTO BUKVARA

 

I, stajali su dugo pred zlatnim izlogom Sunca, progutani:

Ah kao da smo ukleti!  Gde se sreća skrila?

A sreća je prolazila iza i pored, iznad i ispod

pretposlednju šansu im dala kad se u njih spustila

poslednju kad im je glave jedno ka drugom okrenula

I, kao da pamte, poslednju, iz humke stabljika

šušnji

nišmo te prepošnali

 

 

 

 

Jelena Stojković Mirić

 

NUSPOJAVE RAZMIŠLJANJA

tog novembra sam preminuo
naglo bez predznaka
sasečen vešću negde do kolena
ponirao sam
i pokušavao da se dohvatim bilo čega
slomljenim noktima
i neće biti hiberbolično ako priznam
padao sam petnaestak vražjih dana
onda sam postao nešto nalik astronautu bez odela
otet mi je i pod na koji bi pao
jebi ga, onda sam počeo da razmišljam
pomogla bi koja reč s ljudima
izroniće rešenje niotkuda
iako niko nije ni primetio da sam vakumski zakopan
dobih okretanje glave
to se nikad ne dešava
i gotovu garanciju da je nemoguće
jebi ga, svako razmišljanje ima nuspojave
budaletino, rekoh sebi
i zalupih vrata imaginacije

jebeš vremena u kojima se budućnost
uporno poništava

sad žalim za danom u kome sam preživeo ugljen monoksid
bilo je i naglo i iznenada
od kašlja nisam stigao ništa da kažem
pomislih
to je to
kraj
ali nisam sam i hvala
a kome ne znam

žalim što zavibrirah glasne i moždane žičice
jer sve što sile ne mogu
mogu pticoljudi
posraše mi se na muku
blebetanjem o tricama i kučinama

žalim i pišem u muškom rodu
njima se lakše praštaju psovke

jebeš vremena u kojima se budućnost
uporno poništava

 

 

Jelena Stojković Mirić

(novembar 2015.)

KNJIŽARA PROSVETA – GECA KON

U mom malenom mestu nije bilo knjižara, bila je stara biblioteka , sa drvenim podom sačinjenim od grubih dasaka, premazanih debelim namazom, neke crne masti čiji naziv ne pamtim. Pamtim da je smrdela i da sam zbog nje morala dobro otvoriti slikovnice , a kasnije i knjige (da slikovnice, bajke to mi je bibliotekar u početku jedino hteo dati jer nisam mogla ni da ga vidim dobro iza stola ako se ne bi propela na prstiće) i bukvalno nabiti nos u njih, da bi mogla osetiti njihov miris. Bibliotekar je bio poprilično nervozan i stalno je zveckao nekom sitninom u džepu. Mora da sam bila jako dosadno dete, koje nije ulivalo poverenje, što sam shvatila kada je počeo da mi ograničava broj knjiga i usput me je preslišavao, šta sam pročitala. Vremenom je shvatio da ne šetam knjige od biblioteke do kuće i obrnuto, čisto radi zabave, pa mi je ukinuo ograničenje broja knjiga, a kad sam porasla dovoljno dobila sam i člansku kartu. Mojoj sreći nigde kraja!

Moje mesto je kasnije dobilo novu biblioteku koja je imala tužan, spomen naziv… tako je to kad si radoznao i želiš da znaš zašto, a toga nema u knjigama Hiljadu zašto hiljadu zato.

Na mestu nekadašnje biblioteke, danas se nalazi kafić. Al’ kad doputujem tamo i prođem tom ulicom, ne vidim kafić i ne osećam miris kafe, zamirišu knjige.

Kasnije sam knjige kupovala u knjižarama u mestu nadomak mog, šta je od njih ostalo i koja im je namena danas, zaista ne znam.

Ima knjiga koje me privuku svojim naslovom, svojim koricama ( ne mislim na ono – ova boja mi se slaže uz policu, uz regal , boju očiju i ostalo…), imenom autora, ima i onih na koje nabasam , na kojima mi se slučajno zaustavi pogled, one koje istražujem, listam i tek na drugi, treći red, privuku me.

Knjižare me privuku, naravno, knjigama u izlogu, pa makar bile neuredno razbacane. Meni je knjiga kao znak STOP u saobraćaju. Stanem, ukopam se, samo što posle STOP nema ni levo ni desno ni napred ni nazad, samo pravo u knjižaru. A knižarama teško i retko pamtim imena.

Postoji jedna knjižara u Knez Mihailovoj ulici čiji ogroman natpis izdavačke kuće, nije privukao moju pažnju, kad sam prvi put ušla u nju, koliko manji natpis ispod nje, Knjižara-Geca Kon.

Izašla sam te knjižare, i požurila za svojim studentskim obavezama, a za mnom je išlo to ime, Geca Kon… Geca Kon… Geca Kon… Geca Kon… A odmah zatim i pitanja: Ko je Geca Kon? Ko je Geca Kon?

I kao i u detinjstvu ni tog odgovora nije bilo u onoj knjizi.

I dan danas ja tu knižaru zovem Geca Kon, pa me ponekad čudno gledaju:

-Koja ti je TO knjižara!?

-To je ona knjižara stara 107 godina…

Mnoge knjižare iz Knez Mihailove su nestale. U izlozima namesto hrane za dušu, šepure se raznorazne hrane za kožu, stopala… u redu, ali može li to sve sa merom, neka ostane nešto staro!

Redovno pratim dešavanja oko izdavačke kuće Prosveta, na zanimljivom sajtu Književnost.org i ostalim sajtovima takve i slične namene, tako čitam šta me interesuje i ne prljam mozak dnevnom štampom. Nešto i ne stignem da pročitam. Zbog tog -ne stignem- danas mi se desilo sledeće:

Prilazim pomenutoj knjižari, a na njoj ispisano velikim slovima, popis. Unutra je poprilična zbrka, ali mene hvata mučnina: Ode i ova knjižara!

Uzimam fotoaparat i slikam izlog , poluprazan, pri tome čekam da prođu šetači i oni koji se zaustavljaju ispred izloga, ne bih li mogla bez njih u kadru fotografisati. I dok to radim dovoljno udaljena da mogu dobiti fotografiju cele knjižare, a i naziva iste, začujem glas radnice koja je izašla na stepenik ispred knjižare privučena blicem:

-Što nas slikate!? Slikajte kad bude sređen izlog.

Objasnim joj zašto slikam..  čula sam …žao mi da nestane..  Geca Kon….

Iza nje pojavi se još jedna radnica i gotovo uglas rekoše da rade uobičajen godišnji popis.

-E, sad mi dođe da Vas poljubim – rekoh, obradovana informacijama.

Njima verovatno ništa nije bilo jasno i veoma je moguće da sam im posle te rečenice delovala kao idiot.

Došla sam kući i pažljivo prelistala sve članke na Kniževnost.org i stigla do članka koji nisam stigla da pročitam.

Nadam se da izdavačka kuća koja bude kupila tih sedamdeset posto od Prosvete, neće zaboraviti ko je bio Geca Kon.

Jelena Stojković-Mirić

6.12.2008.

EMBRION

Savijam se lagano u kuku, licem ka napred. Levom rukom skidam kačket jer šešira nemam dok desnu nogu povlačim nazad spuštajući telo. Desnom šakom zalepršam u vazduhu iznad glave. Okrećem dlan ka gore, elegantno, sa blago savijenim prstima, istovremeno celu ruku ravnjam sa linijom ramena.
Dobro veče, dame i gospodo,
hvala Vam na savetima oko spoznavanja spoznatog.  Znam da imam dvadeset prstiju, ali ako toliko brinete saslušaću ponovo.
Danas ste svi bili izuzetno pametni, načitani, obrazovani, nahranjeni od predjela psihologije, preko supice Tasmanije do deserta Astro-fizike.
Izvinjavam se što postojim, ovakva kakva sam i što imam telo sa viškom delova.
Na pogonskoj traci majke prirode omakla se strašna greška, te su mi ubacili mozak.
Nemam ja pojma šta je to, ali tako su mi rekli da mi se zove taj problematični deo i rekli su mi da se on nalazi u glavi – ni to nisam znala.
Hvala Vam današnji bližnji, savetodavci, dušebrižnici. Znam da ste se napatili i satrli od brige, baš zbog mene
dok ste mi razjašnjavali poznavanje nečega što poznajem.
Naravno da Vas shvatam, kako ne bih shvatila posle ovolike bušotine u glavi?
Šta kažete, na glavi raste kosa? Auuu ni to nisam znala. Baš lepo od Vas.
Ne, ne, meni se samo učinilo da dušebrižnošću oko mene, želite iskazati svoje  dogmatične stavove, no dobro, stavu se u zube ne gleda.

Naravno, ja sam embrion koji pojma nema šta ga čeka
sa nekom čudnom brojkom tridesetčetiri.
Evo me na svom mestu, u zadnjoj magarećoj klupi ili je možda bolje da sednem u ćošak ili da klečim na kukuruzu? Šta kažete, ni to ne bi bilo loše.
Tačno sam znala.
Ali šta ako embrion ima stav u ćošku ili bilo gde?

Laku noć dame i gospodo,
dušebrižnici,
falšeri,
drago mi je da spavate, sad mogu lagano krenuti na put.
Na put na koji Vi ne biste mogli, misleći da je za njega potrebno mnogo benzina.
Put : Gde bih noćas najradije prespavala? Prijao bi mi Iglo i par Eskima, oni bi bar pokušali da me razumeju ili me ne bi prekinuli u pola glasa. Ili da zanoćim u nekoj brvnari sa kaminom. Ja, vatra, stolica što se klati, ogrtač, notes i olovka koju povremeno stavljam na usne. Neko svirucka na klaviru ili gitari, može i balalajka, harfa… tiho, da mi ne remeti baletanke za ples po papiru.
Mogla bih i na nekoj terasi prespavati. Na njoj dušek i udica pogleda, zabačena duboko u nebesa među žute ribice, što imaju svetlucave reči. Možda ću prespavati na drvenom doku, umorna od brckanja nogu. Možda me neka veverica primi i nahrani žirovima. Bilo bi to zanimljivo iskustvo. Deluju mi krajnje pitomo i milo.

Vidite ona zlatna ribica gore u nebeskom okeanu bliža mi je nego Vi.

Izvinjavam se što postojim ovakva kakva sam u kompletu,
ne bih sebe menjala za drugu i zadržaću se na menjanju i nadogradnji onih delića sebe, za koje Ja smatram da se trebaju menjati i nadograđivati.
Izvinjavam se što sam malo poremećena, što sam pored svih ostalih stvari koje rade normalna deca volela da se nenormalno družim sa nenormalnim knjigama po mom nenormalnom izboru i što me je jedno vreme interesovalo nenormalno mnogo stvari kojima sam se nenormalno bavila i zato sam sad između ostalog ovako nenormalna , nakošena.
Malo mi je muka od današnjeg dana. Ja sam kriva, zaboravila sam da uzmem pilulu protiv povraćanja. Niko mi nije kriv što nisam osetila da će se ovaj dan u jednom momentu zaljuljati k’o brod na pučini, a na brodu sve sami gusari i gusarke, sabljari i sabljarke, badavani i badavanke.

A mogla bih da prespavam u nekoj patici, pokrivena njenim jezičkom. Nije loše.

Falšeri, odmah sam vas shvatila. Mrzelo me da slušam šuštanje, krčanje, zato sam kao pravi embrion od tridesetčetiri znaka, srnećim očima gledala, a u sebi otplovila na setno putovanje maštarije o starim pismima sa markicama. Pismima od papira, sa rukopisom u njima,  koje ne videh petnaest godina.
A ne, to je nemoguće – ja sam embrion. Ma kakvih petnaest godina.

Izvinjavam se što se drznuh da pričam onako svoja.
Kad se ponovo rodim, opet ću se roditi ovakva kakva sam. Sa jednom malenom izmenom.

…
Odlučila sam gde ću prespavati.
A gde? To nećete saznati jer za takva noćenja, treba imati nešto nefalširano, a to imaju samo neki nenormalni embrioni.
Polako.
Kad porastete i budete embrion, moći ćete i Vi.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

13.09.2007.

GOPODIN MAMUT

Gospodu Mamute sam već pominjala u priči Nebrušeni dijamant Beograda
Radosne vesti:
Konačno smo se ja i Gospodin Mamut sreli! Konačno!!!
Teško je bilo preći put od Ledenog doba do danas. Trudili smo se i on i ja.
Ništa nije nemoguće.
On je replika ili modernije rečeno, “klon” mamuta iz dvorišta fabrike “Jaša Tomić” u Kikindi. Iz milošte je dobio nadimak Kika, a prezime mu je Stepski.
Dakle, puno ime je: Stepski Kika Mamut. Pronađen je na dubini od dvadesetjednog metra. Repliku ili “kloniranje” istog, uradio je  “Dr.” vajar Miroljub Stamenković.
A susret?
Sreli smo se 15-tog aprila, ove godine u “Prirodnjačkom muzeju” (njegovo malo zdanje služi toj svrsi  111 godina) u Beogradu, na Gornjem Kalemegdanu.
Sreli smo se slučajno i iznenada, kada sam najmanje očekivala.
To me podsetilo na ono:
Kad nešto izgubljeno traziš, nećeš ga naći baš tada, nego onda kada i zaboraviš šta si tražio – izroniće niotkuda, sigurno.
Naravno da smo se radovali.
Srećom imala sam foto-aparat.
O delovima beogradske gospode Mamuta (i još mnoooogooo toga…), možete pročitati u knjizi Beograd ispod Beograda.
Autori knjige su: Zoran Lj. Nikolić i Dr. Vidoje D. Golubović.
Ta knjiga nije obična, ona vas vodi na put u prošlost, a čita se ovako:
Jedem i čitam, otvaram vrata gostima i i dalje čitam, kuvam im kafu i i dalje čitam; pijem vodu levom rukom, u desnoj mi je knjiga (kao da je zalepljena za nju); ne jede mi se, hrani me knjiga.
Ne ispuštam je iz ruku dok je ne pojedem celu. Nije ona suvoparna, dosadna istorijska knjiga, ona mami.
Po završetku čitanja knjige, šetam gradom obogaćena za x  podataka i znam šta mi je pod nogama i pred očima. Zapitkujem sebe: Da li je to tu? Ahaa jeste!
I ceo grad, ceo svet mi izgleda drugačije.

E pa Gospodine Mamute, drago mi je da smo se konačno sreli!!!

A sada on u slici:

Jelena Stojković-Mirić

20.04.2007.

SAMOKRITIKA

Samokritika vam nikad nije išla od ruke,
a sada Vam je i samokontrola izmakla kontroli.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

28.02.2007.

ŽIVOT JE NEKOM’ MAJKA NEKOM’ MACEHA

Da, tu sam rečenicu million puta čula u životu – ako ne million, onda bar pola miliona.  I… ? Danas mi se nekako iskristalisala u glavi. U redu, jednima je život zaista maćeha.Verujem da se oni iz dana u dan bore da maćehu pretvore u majku, koliko god je to u njihovoj moći. Drugima je sigurno – život manje maćeha – i oni se bore, ali im za tu borbu treba manje napora, jer im život nije svaki dan maćeha. Svi se mi u nekom danu osećamo kao da nam je život naslov ovog teksta. I kako sad rešiti ovu komplikovanu matematičku nejednačinu? Nije lako, ali… imam neku vrstu rešenja, koje možda nije kompletno; možda se tim postupkom ne stiže do totalnog razrešenja problema. Međutim, čvrsto verujem da to rešenje leči, bar malo. Verovali ili ne, rešenje je čista priroda. E, sad stižemo do suštine – PRIRODA ČOVEKA . Na njoj ili uopšte ne treba raditi ili treba malo ili malo više raditi (zavisno od osobe koja na svojoj kožnoj majci nosi natpis – ljudsko biće). Pri rešavanju ovog  složenog problema potrebni su nam ljudi, u pravom smislu te reči, ali potrebni su nam i oni koji imaju manje ljudske prirode u sebi. Zašto su nam potrebni ovi drugi? Najviše zbog njih samih, ali i da čuju ove reči, malo razmisle i možda se nešto pokrene u njima.

Znam, čekate ovo moje delimično rešenje, a ja odugovlačim:  Primetite li da je nekome u nekom danu život maćeha pružite mu nešto ljudsko od sebe i verujte mi – život će mu zbog Vas bar na tren, na sat, na dan, na dva…  biti majka. Razmišljajte mozgom i posmatrajte veoma pažljivo srcem, jer Vam se može dogoditi da ljudskom biću kome je baš taj dan život zla maćeha, učinite da mu život tog dana bude maćeha na kvadrat, maćeha na kub, maćeha na četvrti, peti, šesti, sedmi stepen… i tako redom, zavisno od toga koliko toj osobi ružnih stvari priredite, ružnih emocija ispoljite, gorkih reči izgovorite…).

I nikako, ali nikako to nemojte raditi ako Vam kojim slučajem, to ljudsko biće naglasi da mu je taj dan maćeha. I još nešto – važno. Ako sretnete osobu kojoj je život majka tog dana – nikako nemojte dozvoliti sebi da joj zbog ovog ili onog razloga napravite od tog dana maćehu ili desetak istih. Nema opravdanja.

 

Jelena Stojković-Mirić

9.02.2007.