UMESTO BUKVARA

 

I, stajali su dugo pred zlatnim izlogom Sunca, progutani:

Ah kao da smo ukleti!  Gde se sreća skrila?

A sreća je prolazila iza i pored, iznad i ispod

pretposlednju šansu im dala kad se u njih spustila

poslednju kad im je glave jedno ka drugom okrenula

I, kao da pamte, poslednju, iz humke stabljika

šušnji

nišmo te prepošnali

 

 

 

 

Jelena Stojković Mirić

 

Advertisements

OPASAN NEKI LIK

Reče mi prolaznik:
Opasan ovaj lik nešto namršten onako sav.
Opasan opasan
klimam glavom osmeh mi zuji u ušima
a slike detinjstva ožive u kaledioskopu
Hej, kad zazvone na vrata
znam, njegova dečurlija
pušta ih da demoliraju stan
daje im kasetofon
sve kasete
i lete trake na sve strane
taj će ih pustiti da im bude igračka i pustiće ih da im bude konjić
samo da su oni veseli
mogao je vrtić otvoriti
Meni ne prilaze ja sam onako ozbiljna sva
njima je bio lik iz bajke kakvog zamisle
kome je bio Robin Hud, kome Petar Pan
ne znam
meni je blesavi bratac
Trčkala sam za njim kad je krenuo u školu
i morali su me onako musavo dosadnu pustiti da idem sa njim
kobajagi ja đak

sad smo ozbiljni ljudovi
dolazi iznenada u moj beligrad
budi me
pravimo šale na račun moje smuljane kafe
ne volim da me bude i zato se taj osmeh ujutro crta jačim bojama
ima specijalnu propusnicu
štampanu u srcu IP Srebrnastog paperja
u mom kraju svi ga znaju kao Ujača
kad nije tu brinosestri, dok ova dosadna brinobratuje
uskače u pomoć kao padobranac
za celo moje gnezdo novo
brinoljudi
opasan neki lik
opasan
opasan

Dolazi iznenada kao što odlazi
onda i drugi bratac podetinji
Svetle mu oči: Došao došao
Horski: Došao došao

Ali kad iznenada odlazi
ostanem tužna
kao devojčica kojoj su oteli lutku
kojoj se najbolji prijatelj odselio daleko daleko
ostanem
dok mi umesto rupčića
mašnu za kosu
dodaje ona mala musava

NUSPOJAVE RAZMIŠLJANJA

tog novembra sam preminuo
naglo bez predznaka
sasečen vešću negde do kolena
ponirao sam
i pokušavao da se dohvatim bilo čega
slomljenim noktima
i neće biti hiberbolično ako priznam
padao sam petnaestak vražjih dana
onda sam postao nešto nalik astronautu bez odela
otet mi je i pod na koji bi pao
jebi ga, onda sam počeo da razmišljam
pomogla bi koja reč s ljudima
izroniće rešenje niotkuda
iako niko nije ni primetio da sam vakumski zakopan
dobih okretanje glave
to se nikad ne dešava
i gotovu garanciju da je nemoguće
jebi ga, svako razmišljanje ima nuspojave
budaletino, rekoh sebi
i zalupih vrata imaginacije

jebeš vremena u kojima se budućnost
uporno poništava

sad žalim za danom u kome sam preživeo ugljen monoksid
bilo je i naglo i iznenada
od kašlja nisam stigao ništa da kažem
pomislih
to je to
kraj
ali nisam sam i hvala
a kome ne znam

žalim što zavibrirah glasne i moždane žičice
jer sve što sile ne mogu
mogu pticoljudi
posraše mi se na muku
blebetanjem o tricama i kučinama

žalim i pišem u muškom rodu
njima se lakše praštaju psovke

jebeš vremena u kojima se budućnost
uporno poništava

 

 

Jelena Stojković Mirić

(novembar 2015.)

ZAPISI SA REKE (II-da me priroda misli)

Voda protiče, ali kaže mnogo.
(Miljkoviću, ne zameri.)

Nosimo metalna rebra, stegnuti u metalne korsete. Kičma nam ojačana metalnim šipkama ubrzanih vremenskih zona i metal se preoptereti. Nataloži se i rđa i mahovina, a mi trčimo i trčimo i ne primetimo da je korset sve stegnutiji i stegnutiji i da nam dah sve više zamuckuje, štuca, čak ni da zevnemo ne možemo, a trčimo – nalik na zupčanike. Sve dok ne stignemo do, i učini nam se da smo odjednom Alisa i Alisan u zemlji čuda, a nismo, samo smo stigli do reke, do divlje plaže. Dotakli smo prirodu i ona nam se sama otvara i lista – ne moramo se micati, kao da već vidi ono što mi nismo.

Osećamo da se lagano otvara čaura u kojoj smo bili i čudimo se broju boja i zamršenosti konaca kojom smo navodno bili ušuškani u njoj. Priroda šapuće: „korsetmetalrebrazupčanik“ i otvara nam oči svileno.

Tu, na obali, regenerišemo se, obnavljamo se i reka blaže izgovara Reč.

Sanjala sam ljude kojima smrt nije ništa rekla i kojima uvek, uvek fali ono malo i ono samo da bi bili srećni.
Postoji nešto što zove hlorofilna inteligencija i reč, hidro-intelegencija i reč.
Jablan zna da već sutra može naići nevreme, ali stoji pred nama  vedar, razgranat, zanesen pticama, hrastom, vrbom i vetrom. Isijava radost iz kore, umoči koren u vodu. Reka ga na dlanovima iznese i vrati i jasno, sasvim jasno se vidi da mu ne fali ni ono malo ni ono samo, dok ona rečna pena pleše po vlastitim notama.

Posmaram kamenje i po ko zna koji put pitam se koje je vere, nacionalnosti: kamen, jablan, reka, tuga, radost, bol…
I ako ovaj belutak bacim do Egipta, menja li se šta i zašto jablan odmahnu, a reka se glasno nasmeja?

Priroda nije zla, ona jednostavno diše po svojim mehanizmima i njeni ispadi – zemljotresni, olujni, vulkanski nemaju ništa protiv onih koji na nekom tlu žive.
Vulkan ne misli ovako: Idem u rat protiv Pompejaca, juriš!

Priroda jeste podeljena, ali pogledaj leptira i konja.
Ima li leptir kopita, ima li konj krila?
Ima li bilo koji čovek krila ili kopita?
Razlika? Pogledaj strukturu, sklop neke ribe i žirafe, a potom otvorite čoveka ove ili one vere ili nacije i pokažite mi razliku, sem polne.

Voda protiče, ali kaže mnogo.

Tu, na obali, umesto da pišem pesmu ili slikam zakoračila sam u divljinu, svesna da ulazim u sliku, ali nesvesna nastajuće lepote iste.

Zahvalila sam se pomalo smušenom i u tom trenutku kubističkom oblaku koji me hladio; impresiji, ekspresiji, Moneu, Fridi, Leonardovoj „Dami sa Hermelinom“- virili su iza hiperrealističih žbunova i vode. Bezbrojnim maslačcima koji su padali sa neba, prijatnoj lepršavosti bez neprijatnog draškanja nosa. Belom konju koji je potopio svoju grivu u reku ujedno hladeći svoju violinu na kojoj je svirao dok se primicao.

Sem sitne začkoljice sa Miljkovićevim stihom dok sam slušala vodu, ćutala sam
i učila, posmatrajući.

Neskrivena od sunca, a uronjena u sebe (bez imalo samo i malo), uživala sam u harmoniji svog bića i prirode. Savršeno mirna i spokojna.

Pustila sam
tu
na obali
u divljini
pustila sam da budem stih rekama
pustila sam
da me priroda misli
slika i vaja
da joj budem boja i četkica
paleta i platno
da joj budem roman
odlomak romana
pesma
poema
skulptura
konstrukcija
pustila sam
tu
na obali
u divljini
pustila sam da budem stih rekama.

 

 

 

Jelena Stojković-Mirić

ZAPISI SA REKE (I-komplikujemo)

Trčimo i stajemo, posmatramo, apsorbujemo i emitujemo. Žednimo, pijemo i svetlosti uzimamo koliko nam je potrebno. Poput biljaka (hodajućih) smo, ali komplikujemo.
Ispuštamo kiseonik  i ugljen-dioskid misli, pri tome olako niz list jezika puštamo ove druge. Prve, da postoji nešto naše telesno, a niže od pete – tu bismo ih posakrivali – i senke njihove bi uništili i pogušili, kad bismo mogli.

Izumiremo (čovečanstvo), sasvim sigurno izumiremo. Tu ne komplikujemo i ne upuštamo se u pitanja: Hoće li posle ove silne tehnologije i naučnih otkrića, korišćenih uglavnom na crnoj strani sveta, postojati neki muzej naših skeleta izloženih poput skeleta dinosaurusa, mamuta…? Ko ili šta je to što će posmatrati naše skelete i hoće li? Ko će biti kustosi?
S vremena na vreme čujemo da je izumrla neka životinjska ili biljna vrsta, uzdahnemo i u sledećem treptaju oka bavimo se nekim bezveznim stvarima, nerviramo se oko sitnica i nanositnica, ubrzavamo vreme (ili ono nas) i taj i takav muzej nije nam ni na porubu uma.

Osamljujemo se s merom ili bez mere i uporno sebe lažemo da smo dovoljni sami sebi.
Glumatamo bor na vrhu nepristupačne strmine, svesni da ne lažemo jedino kad nam osama i tišina ustrebaju za jasnije razumevanje i normalno praćenje vlastitih misli koje pokatkad šiknu kroz nas kao kroz stabljiku u prenatopljenom tlu.
Pojmimo misli kao brzake sa znakovima uzvika, pitanja ili kao šifrovane morzeovske ili kardiografske znakove i komplikujemo. Opet komplikujemo! Komplikujemo pravopisnim znacima, jer se ne setimo govora biljaka, govora voda, a voda i biljke jesmo.
Priroda ne komplikuje, ne pita se kako se šta piše, nema velikih i malih slova, ne pita se šta se piše odvojeno, šta sastavljeno, a daleko je pismenija od nas. Harmonija pismenosti – osetih je na reci.
Možemo li reći da je rečenica jednog hrasta neuka i nepismena?

Ima li smisla zapisivati govor vilinih konjica kad je momenat vizualizacije priča ispisanih krilima i prisustvom dovoljno?

Starimo, sigurno i izvesno starimo telesno i odlazimo. Odlazimo s redom ili preko reda, van logike starosnih mapa. (Osećanja ponekad odbacuju starosne mape.)
I toga smo svesni i opet komplikujemo.
Zatrpavamo se suvišnim brigama, stvarima, bezvezarijama. Odlazimo na odmore (oni sa manje sreće, jednom godišnje), odlazimo nadajući se da će one bitne i ponekad jezive brige ostati iza nas i da će ih put negde skriti, zatajiti, ali ne ostaju, stižu nas i tamo.
Padamo i ustajemo, uz biće ili bića kraj nas i više ne glumatamo bor. Pokušavamo da shvatimo, rezonujemo čisto do u detalje ono što se ne da samo umom bar delimično srediti  i niko nije dao jedinstven recept: Kako, niti odgovor.

Jedino što sa sigurnošću znamo je da reka blaže izgovara smrt i da se pri tome ne zamlaćuje padežima i glasovnim promenama.

Misli nam stare, postaju mudrije, samosvesnije. Duša nam mlada (ne kod svih) iako tako mlada u vremešnom telu, umori se.

Odlazimo do onih koji su otišli, sedamo kraj mermernih ploča i pričamo. Sećamo se i  uvek se čudimo odakle tolika bol nedostajanja i posle toliko vremena.
Do juče pusta livada na brežuljku dodaje sve više i više mermernih rukava iz kojih ponegde proviri njen cvetni dah.

Prebacujemo misli na svoju smrt koju naravno ne možemo predvideti, ali se samo sa njom možemo na tom mestu i uopšte našaliti.
Možemo sanjati da bude tiha i bezbolna i možemo odrediti mesto gde ćemo i kako ćemo kad već dođe. U par sekundi sve osmislimo, nabacamo i muziku koju baš tada želimo, ali i zakomplikujemo misleći šta će neko misliti o onima kojima te želje usmeno zaveštavamo.
Šta i kome i zašto objašnjavati? Koliko vremena protraćimo u objašnjavanju jednostavno svedenih stvari.

Možemo li tu livadu koja se oblači mramorno nazvati smenom generacija i šta o tome misli onaj hrast?
Jesmo li zli ako u povratku sa brežuljka posle unutrašnje priče, povijanja i grljenja Mikinom Besmrtnom pesmom, čujemo sebe kroz korak i otkucaje da svaki mirisan trenutak života treba slaviti, da ga treba punokrvno živeti i odbaciti anemična komplikovanja.

Hoćemo li i ovo što smo čuli kroz korak i otkucaj za isvesno vreme odbaciti?

Oblubljujemo mozak rečenicama, pohranjujemo ih u velike sarkofage ćelija i teško prihvatamo odlazak  čoveka – sveta.

Svako od nas ima svoje pokušaje shvatanja, tešimo se različito, tugujemo različito, a iste nam oči – ljudske.

Zamišljamo ih kako zajedno sede za nekim velikim starim stolom, naručuju muziku i smeju se. One koji su skoro stigli dočekuju oni koji su odavno tamo i to ne komplikujemo, dodajemo nijanse svoje prihvatljive pesme.

Pitamo se jesmo li im stigli sve reći što smo želeli ili smo naivno mislili da će živeti dvesta godina? Preslišavamo memoriju, crpimo je i ne znamo jesmo li ili ne naglas rekli koliko ih volimo.
Zašto kiseonik misli najviše naviru tada?

Govorimo im dok su tu makar ličili na čudake (nije isključeno i na ludake –  ne komplikujemo).
Govorimo kroz pogled, stisak ruke, zagrljaj, ali i kroz reč – glasno.
Sve se to nekako uvek svodi pod – podrazumeva se, ali ne podrazumeva se, dajmo tom podrazumevanju zvučnike (na vreme).

Žednimo
pijemo
i svetlosti uzimamo
koliko nam je potrebno.
Poput
biljaka
(hodajućih) smo,
ali komplikujemo.
Ispuštamo kiseonik
i ugljen-dioskid misli,
pri tome olako niz list jezika
puštamo
ove druge.
Prve,
da postoji nešto naše telesno,
a niže od pete
– tu bismo ih posakrivali –
i senke njihove bi uništili
i pogušili,
kad bismo mogli.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

KNJIŽARA PROSVETA – GECA KON

Photobucket

U mom malenom mestu nije bilo knjižara, bila je stara biblioteka , sa drvenim podom sačinjenim od grubih dasaka, premazanih debelim namazom, neke crne masti čiji naziv ne pamtim. Pamtim da je smrdela i da sam zbog nje morala dobro otvoriti slikovnice , a kasnije i knjige (da slikovnice, bajke to mi je bibliotekar u početku jedino hteo dati jer nisam mogla ni da ga vidim dobro iza stola ako se ne bi propela na prstiće) i bukvalno nabiti nos u njih, da bi mogla osetiti njihov miris. Bibliotekar je bio poprilično nervozan i stalno je zveckao nekom sitninom u džepu. Mora da sam bila jako dosadno dete, koje nije ulivalo poverenje, što sam shvatila kada je počeo da mi ograničava broj knjiga i usput me je preslišavao, šta sam pročitala. Vremenom je shvatio da ne šetam knjige od biblioteke do kuće i obrnuto, čisto radi zabave, pa mi je ukinuo ograničenje broja knjiga, a kad sam porasla dovoljno dobila sam i člansku kartu. Mojoj sreći nigde kraja!

Moje mesto je kasnije dobilo novu biblioteku koja je imala tužan, spomen naziv… tako je to kad si radoznao i želiš da znaš zašto, a toga nema u knjigama Hiljadu zašto hiljadu zato.

Na mestu nekadašnje biblioteke, danas se nalazi kafić. Al’ kad doputujem tamo i prođem tom ulicom, ne vidim kafić i ne osećam miris kafe, zamirišu knjige.

Kasnije sam knjige kupovala u knjižarama u mestu nadomak mog, šta je od njih ostalo i koja im je namena danas, zaista ne znam.

Ima knjiga koje me privuku svojim naslovom, svojim koricama ( ne mislim na ono – ova boja mi se slaže uz policu, uz regal , boju očiju i ostalo…), imenom autora, ima i onih na koje nabasam , na kojima mi se slučajno zaustavi pogled, one koje istražujem, listam i tek na drugi, treći red, privuku me.

Knjižare me privuku, naravno, knjigama u izlogu, pa makar bile neuredno razbacane. Meni je knjiga kao znak STOP u saobraćaju. Stanem, ukopam se, samo što posle STOP nema ni levo ni desno ni napred ni nazad, samo pravo u knjižaru. A knižarama teško i retko pamtim imena.

Postoji jedna knjižara u Knez Mihailovoj ulici čiji ogroman natpis izdavačke kuće, nije privukao moju pažnju, kad sam prvi put ušla u nju, koliko manji natpis ispod nje, Knjižara-Geca Kon.


Photobucket

Izašla sam te knjižare, i požurila za svojim studentskim obavezama, a za mnom je išlo to ime, Geca Kon… Geca Kon… Geca Kon… Geca Kon… A odmah zatim i pitanja: Ko je Geca Kon? Ko je Geca Kon?

I kao i u detinjstvu ni tog odgovora nije bilo u onoj knjizi.

I dan danas ja tu knižaru zovem Geca Kon, pa me ponekad čudno gledaju:

-Koja ti je TO knjižara!?

-To je ona knjižara stara 107 godina…

Mnoge knjižare iz Knez Mihailove su nestale. U izlozima namesto hrane za dušu, šepure se raznorazne hrane za kožu, stopala… u redu, ali može li to sve sa merom, neka ostane nešto staro!

Redovno pratim dešavanja oko izdavačke kuće Prosveta, na zanimljivom sajtu Književnost.org i ostalim sajtovima takve i slične namene, tako čitam šta me interesuje i ne prljam mozak dnevnom štampom. Nešto i ne stignem da pročitam. Zbog tog -ne stignem- danas mi se desilo sledeće:

Prilazim pomenutoj knjižari, a na njoj ispisano velikim slovima, popis. Unutra je poprilična zbrka, ali mene hvata mučnina: Ode i ova knjižara!

Uzimam fotoaparat i slikam izlog , poluprazan, pri tome čekam da prođu šetači i oni koji se zaustavljaju ispred izloga, ne bih li mogla bez njih u kadru fotografisati. I dok to radim dovoljno udaljena da mogu dobiti fotografiju cele knjižare, a i naziva iste, začujem glas radnice koja je izašla na stepenik ispred knjižare privučena blicem:

-Što nas slikate!? Slikajte kad bude sređen izlog.

Objasnim joj zašto slikam..  čula sam …žao mi da nestane..  Geca Kon….

Iza nje pojavi se još jedna radnica i gotovo uglas rekoše da rade uobičajen godišnji popis.

-E, sad mi dođe da Vas poljubim – rekoh, obradovana informacijama.

Njima verovatno ništa nije bilo jasno i veoma je moguće da sam im posle te rečenice delovala kao idiot.

Došla sam kući i pažljivo prelistala sve članke na Kniževnost.org i stigla do članka koji nisam stigla da pročitam.

Nadam se da izdavačka kuća koja bude kupila tih sedamdeset posto od Prosvete, neće zaboraviti ko je bio Geca Kon.

Photobucket

Jelena Stojković-Mirić

6.12.2008.

PLES NA KIŠI

Ljubav prema kiši, oblaku, snegu, ljubav prema prirodi.. Ljubav prema zvezdanom nebu, Suncu. Ljubav prema sebi. Ljubav prema detetu. Ljubav prema muškarcu. Ljubav prema roditeljima. Ljubav prema knjigama, bojama. Ljubav prema mestima. Ljubav prema prijateljima. Ljubav prema pticama, leptirima, delfinima, koalama, macama, kucama, pingvinima. Ljubav prema drveću. Ljubav prema vodi, reci, jezeru, planini. Ljubav prema muzici. Ljubav prema životu.

Ljubav prema ljubavi.

Ne samo danas, uzviknite, doviknite, došapnite svima da ih Volite! I pored dokaza da ih volite, ne propuštajte priliku da im to kažete, ali ne samo ovaj dan. I ne zaboravite da plešete. Nemojte Suncu vikati da ga volite, malo će vas čudno gledati. Čuće vas ono na neki svoj način.

 

Jelena Stojković-Mirić

14.02.2008.

EMBRION

Savijam se lagano u kuku, licem ka napred. Levom rukom skidam kačket jer šešira nemam dok desnu nogu povlačim nazad spuštajući telo. Desnom šakom zalepršam u vazduhu iznad glave. Okrećem dlan ka gore, elegantno, sa blago savijenim prstima, istovremeno celu ruku ravnjam sa linijom ramena.
Dobro veče, dame i gospodo,
hvala Vam na savetima oko spoznavanja spoznatog.  Znam da imam dvadeset prstiju, ali ako toliko brinete saslušaću ponovo.
Danas ste svi bili izuzetno pametni, načitani, obrazovani, nahranjeni od predjela psihologije, preko supice Tasmanije do deserta Astro-fizike.
Izvinjavam se što postojim, ovakva kakva sam i što imam telo sa viškom delova.
Na pogonskoj traci majke prirode omakla se strašna greška, te su mi ubacili mozak.
Nemam ja pojma šta je to, ali tako su mi rekli da mi se zove taj problematični deo i rekli su mi da se on nalazi u glavi – ni to nisam znala.
Hvala Vam današnji bližnji, savetodavci, dušebrižnici. Znam da ste se napatili i satrli od brige, baš zbog mene
dok ste mi razjašnjavali poznavanje nečega što poznajem.
Naravno da Vas shvatam, kako ne bih shvatila posle ovolike bušotine u glavi?
Šta kažete, na glavi raste kosa? Auuu ni to nisam znala. Baš lepo od Vas.
Ne, ne, meni se samo učinilo da dušebrižnošću oko mene, želite iskazati svoje  dogmatične stavove, no dobro, stavu se u zube ne gleda.

Naravno, ja sam embrion koji pojma nema šta ga čeka
sa nekom čudnom brojkom tridesetčetiri.
Evo me na svom mestu, u zadnjoj magarećoj klupi ili je možda bolje da sednem u ćošak ili da klečim na kukuruzu? Šta kažete, ni to ne bi bilo loše.
Tačno sam znala.
Ali šta ako embrion ima stav u ćošku ili bilo gde?

Laku noć dame i gospodo,
dušebrižnici,
falšeri,
drago mi je da spavate, sad mogu lagano krenuti na put.
Na put na koji Vi ne biste mogli, misleći da je za njega potrebno mnogo benzina.
Put : Gde bih noćas najradije prespavala? Prijao bi mi Iglo i par Eskima, oni bi bar pokušali da me razumeju ili me ne bi prekinuli u pola glasa. Ili da zanoćim u nekoj brvnari sa kaminom. Ja, vatra, stolica što se klati, ogrtač, notes i olovka koju povremeno stavljam na usne. Neko svirucka na klaviru ili gitari, može i balalajka, harfa… tiho, da mi ne remeti baletanke za ples po papiru.
Mogla bih i na nekoj terasi prespavati. Na njoj dušek i udica pogleda, zabačena duboko u nebesa među žute ribice, što imaju svetlucave reči. Možda ću prespavati na drvenom doku, umorna od brckanja nogu. Možda me neka veverica primi i nahrani žirovima. Bilo bi to zanimljivo iskustvo. Deluju mi krajnje pitomo i milo.

Vidite ona zlatna ribica gore u nebeskom okeanu bliža mi je nego Vi.

Izvinjavam se što postojim ovakva kakva sam u kompletu,
ne bih sebe menjala za drugu i zadržaću se na menjanju i nadogradnji onih delića sebe, za koje Ja smatram da se trebaju menjati i nadograđivati.
Izvinjavam se što sam malo poremećena, što sam pored svih ostalih stvari koje rade normalna deca volela da se nenormalno družim sa nenormalnim knjigama po mom nenormalnom izboru i što me je jedno vreme interesovalo nenormalno mnogo stvari kojima sam se nenormalno bavila i zato sam sad između ostalog ovako nenormalna , nakošena.
Malo mi je muka od današnjeg dana. Ja sam kriva, zaboravila sam da uzmem pilulu protiv povraćanja. Niko mi nije kriv što nisam osetila da će se ovaj dan u jednom momentu zaljuljati k’o brod na pučini, a na brodu sve sami gusari i gusarke, sabljari i sabljarke, badavani i badavanke.

A mogla bih da prespavam u nekoj patici, pokrivena njenim jezičkom. Nije loše.

Falšeri, odmah sam vas shvatila. Mrzelo me da slušam šuštanje, krčanje, zato sam kao pravi embrion od tridesetčetiri znaka, srnećim očima gledala, a u sebi otplovila na setno putovanje maštarije o starim pismima sa markicama. Pismima od papira, sa rukopisom u njima,  koje ne videh petnaest godina.
A ne, to je nemoguće – ja sam embrion. Ma kakvih petnaest godina.

Izvinjavam se što se drznuh da pričam onako svoja.
Kad se ponovo rodim, opet ću se roditi ovakva kakva sam. Sa jednom malenom izmenom.


Odlučila sam gde ću prespavati.
A gde? To nećete saznati jer za takva noćenja, treba imati nešto nefalširano, a to imaju samo neki nenormalni embrioni.
Polako.
Kad porastete i budete embrion, moći ćete i Vi.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

13.09.2007.

GOPODIN MAMUT

Gospodu Mamute sam već pominjala u priči Nebrušeni dijamant Beograda
Radosne vesti:
Konačno smo se ja i Gospodin Mamut sreli! Konačno!!!
Teško je bilo preći put od Ledenog doba do danas. Trudili smo se i on i ja.
Ništa nije nemoguće.
On je replika ili modernije rečeno, “klon” mamuta iz dvorišta fabrike “Jaša Tomić” u Kikindi. Iz milošte je dobio nadimak Kika, a prezime mu je Stepski.
Dakle, puno ime je: Stepski Kika Mamut. Pronađen je na dubini od dvadesetjednog metra. Repliku ili “kloniranje” istog, uradio je  “Dr.” vajar Miroljub Stamenković.
A susret?
Sreli smo se 15-tog aprila, ove godine u “Prirodnjačkom muzeju” (njegovo malo zdanje služi toj svrsi  111 godina) u Beogradu, na Gornjem Kalemegdanu.
Sreli smo se slučajno i iznenada, kada sam najmanje očekivala.
To me podsetilo na ono:
Kad nešto izgubljeno traziš, nećeš ga naći baš tada, nego onda kada i zaboraviš šta si tražio – izroniće niotkuda, sigurno.
Naravno da smo se radovali.
Srećom imala sam foto-aparat.
O delovima beogradske gospode Mamuta (i još mnoooogooo toga…), možete pročitati u knjizi Beograd ispod Beograda.
Autori knjige su: Zoran Lj. Nikolić i Dr. Vidoje D. Golubović.
Ta knjiga nije obična, ona vas vodi na put u prošlost, a čita se ovako:
Jedem i čitam, otvaram vrata gostima i i dalje čitam, kuvam im kafu i i dalje čitam; pijem vodu levom rukom, u desnoj mi je knjiga (kao da je zalepljena za nju); ne jede mi se, hrani me knjiga.
Ne ispuštam je iz ruku dok je ne pojedem celu. Nije ona suvoparna, dosadna istorijska knjiga, ona mami.
Po završetku čitanja knjige, šetam gradom obogaćena za x  podataka i znam šta mi je pod nogama i pred očima. Zapitkujem sebe: Da li je to tu? Ahaa jeste!
I ceo grad, ceo svet mi izgleda drugačije.

E pa Gospodine Mamute, drago mi je da smo se konačno sreli!!!

A sada on u slici:



Jelena Stojković-Mirić

20.04.2007.

SAMOKRITIKA

Samokritika vam nikad nije išla od ruke,
a sada Vam je i samokontrola izmakla kontroli.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

28.02.2007.

Prethodno Stariji unosi

Goodreads

%d bloggers like this: