POSMATRAM

Nezaštićena kao spomenik kulture
U dvedeset prvom veku
Moždana munja seva poruku
O problemima samo u sebi

Golubovi kljuckaju korale
Duboko korenje raste iz selica

Stvarnost čačka zube sa D. Koperfildom

Transplatacija srca na papiru.

Jelena Stojković Mirić

Advertisements

Teritorija – video rad



LENOĆKA IV – video rad

U JEDNOM OD ŽIVOTA

Grebež dosade lečila sam proslavom
Divalija i Holija
Bili su tu bili beli irvasi
isključivo beli,
senice i patuljci detinjstva
nekako su sve decenijske brodolome preživeli
Kad svi oni odu
Posadim travu na radni sto, zalijem brezu
I sneg počne da pada po sobi
Hladno je, kažeš
Nije, protivrečim
Dok plešem bosonoga po travnatom smaragdu
U vremenskoj rupi u stepi sećanja
Cakl prvog kristala
U nutrini rez odrastanja, prvi
Pijana si, kažeš
Nisam
Krv mi je pijana
Od tuđih i mojih suza i smeha
detektori alkohola to ne registruju
U jednom od života
veštica me proklela
u mome uhu vosak
nikad da se ne udomi


Drži me još neko vreme
U meni čuči beli mermer
Dotičem ga rukama, tu ispod dojki
Na želucu
Isklesan, beli, pakleno težak
Dok iz mene ne izlaze reči i ruke ne vide boju

Bol se svakome različito čita
Kao iris ili otisak prsta
I svako iz različitih čaša pije svoje suze

Drži me još neko vreme
Dok se vrtim po snegu
sa mermernom gromadom u stomaku
Pijana od tuđih i mojih suza i smeha

U jednom od života vila me začarala
Da mi iskra deteta uvek spava pod skrivenim rebrom

Jelena Stojković Mirić

UKRATKO

Ukratko
pesnici dok se ne napiju ljudski
i ne završe u baruštini vina i ljute rakije
olovke se ne dohvate – lete uvrežene predrasude.
Luđakinja
naliva rujni sok od paradajza
napravljen instrukcijama majke
sprovoden u delo rukama brata mrguda
Ukratko
imam manjkavosti neoprostive
opijanje sokom od mrguda;
on ima manu varku mrštalicu
i neku Dušu skriva u petama
zato mu se cipele brzo izližu

Ukratko
imam te mane
slušanja
pirav mange korkoro
uzme me pod svoje dok ne poteknem;
rastočim se na papiru
u razgovoru s ljudima, retko ih srećem
pred njima nisam fosil uvučen u stenu
Ukratko
umem filozofski metaforično
trorečno
al njima nisam stepa niti vetar razigran
već mrtva sažeta
pred onima koje biram instiktivno
živo polje lavande

Ukratko
ponestaje mi snova
ozbiljni su to strahovi i brojka
jedan septembarski san
Ukratko
imam te felere
gledam oštro, opasno
i belo kao tele kad nekog želim da mlatnem il opsujem;
ne umem da glumatam i budem dupeuvlakač.
Mati moja ima tu manu da nije umela da me rodi drugačiju
(jebiga)
Ukratko
imam taj feler
nemanja kompleksa niskog rasta
a kako sam već skraćena u startu
ne volim kad me obrezuju
prekrajaju krate
Ne umem da budem tkanina.
Imam tu manu munjevite analize
podvlačim crte
Stoka će ostati stoka
Čuće te a trčati po svome dok se sama na žicu ne obesi
preživi pa opet
Imam tu manu ogromnog gubitka vremena
pravim se da toga nisam svesna
neprijatno mi pred sobom.

Ukratko zovem se Mana prezivam Ekstremno Felerična
pijana kao morka od soka od paradajza
gledam kako lagano odlazim u prah

Ponestaje mi snova

Ukratko

Jelena Stojković Mirić

ARHEOLOGIJA

Satima ležim na poljani
s konjima u galopu
posmatram
nezgažena
Zvezde se rađaju sa tim genom
usplahirana
čokoladna sazvežđa
Nikad se nije rodio čovek
sa konjskim očima i neće
S njima je strah suvišan kao treća cipela

U maju/stonogi obuvenoj u kopačke
šutevima u cevanicu
sklonom

Svakom mesecu i, mojim ljudima-svicima
potajno pišem pisma bezbojnim mastilom
Prestala sam da ih zakopavam u zemlju
nagomilavaju se kao voda u nogama
treba pisati glasno il plakati
u nevidljivoj sobi gde žive andjeli – konji
koji pogledom brišu sve čime te mesečar potkači
Možda nas satkane u zimskim noćima ne vole proletno/letnji klovnovi
i pesak izaziva nelagodu, otoke
daruje
čvrste potkožne pupoljke
kad se rascvetaju
otpašće i bol
herbarijum latica
Da mogu izlekturisala bih ovo telo, svaku ćeliju
ovako bauljam gubeći se negde
između muzike dima konja
reči mojih ljudi-svitaca
istetovirane duše
umoru, tipfelerima i psovkama
sklona

TAMO GDE MISAO POSTAJE DUGME

I

Tamo gde kuće imaju zidove
Zidovi čavle sa kojih gledaju oči prepariranih jelena
Tamo gde sobe imaju postolja za preprirane divlje životinje
Tamo gde deca sebe nesvesno ućutkaju svetom lutaka

preparirani ljudi idu na posao da nedočekaju gladne oči srodnika
i prazan džep za lekove

preparirane dani, godine
zgrade duše i parkovi
tumaraju
preuređenim ulicama
malo malo im promene smer
peščaniku
nikad

lažni sjaj za plitke misli
klinički centri sijaju memlom

proletna prepariranost
deljiva je u svim komorama
naglasi
srca

urednici udžbenika
promeniste li brojku mortaliteta
ili mene lažu oči i sluh
nema više starosti
kosač je u punoj snazi

da opet imam oči deteta
možda bih ovo proleće 2018
videla okom kaledioskopa

II

Ne zanima me ptico pišeš li rimovanim perom
Tako je svejedno

Hvataljka za dokumentovane misli bez pečata

Sanjam da mali čovek kreće iz svih krajeva sveta
U jednu zemlju
u svaku zemlju gde sile glume belog goluba i ostale anđele
Tamo i tako zaustavljaju masovnu smrt
Sanjam
I što sam starija sve više verujem u svoju dečju teoriju
Vanzemaljci postoje ali neće da se mešaju sa ljudima
Vidiš i zašto

Koža mi je natopljena kišom
Tamno rezbarim svoje kosti
kraj je svih mojih zabluda o civilizacijama
Sirijo zbog tebe se nadam da postoji Bog i pakao
Bojim se
Najveći kanibali nikada nisu uhvaćeni
Svedoče mi iščašeni vekovi

III

Kroz pukotine svesti
Sunce provuče prst ili šaku
prebegnemo u Grčku
Lupam tanjire do besvesti
Trezne me slanom vodom oblače u morsku travu

Budilnik me vraća u stvarnost
Tamo gde misao postaje dugme za samouništenje.

Jelena Stojković Mirić

SLUŠNI APARAT

lepa je prolećna haljina
al treba naći proleće
tamo gde grudva preskače u znoj

možda sam samo ja izgubila proleća

zamolila bih polja lavande da ovog časa prekriju
podnevlja
nisam sigurna da li je priroda zadužena za to
ili neko ministarstvo
boja i zdravlja
u svakom slučaju miris je pogodan za ceo svet kao i boja
umesto sive i krvave

kažu kako se veliki broj ljudi odliva u inostranstvo
ima logike u odlivanju obzirom da je čovek pun vode
a lice ostajućih suzno
i pored grča u odlascima jednosmernim
ljudi su uporni u odlivanju
imaju i podršku roditelja, prijatelja

možda umišljam
na radiju kažu da je sve u najboljem redu
ministarstvo sluha i vida
pravi disharmoniju moje analize

vreme je za novi slušni aparat i kontrolu kod očnog

Senka je sve tanja

Ne osvrći se često
senka se tanji i krati
lešinarima je sve deblja i duža – kao refren vekova
pohabani smo od čekanja i borbe
ta niko nam nije kriv što smo aterirali u pogrešne dekade rođenja

Košava kotrlja mrtve glave
budućnost jedino sigurno donosi smrt
to smo odavno shvatili
za sadašnjost nismo bili spremni
ni mi ni naš želudac
na pola udaha neko se već okačio o nebo

u malenim kesama čovek nosi svoje dane
baca ih u kontejner
(kojih je sve manje)

uključi TV da čuješ kako živiš
receptori su ti oslabili i ne znaš dok ti ne kažu
dostojanstveno i divno, bajkovito

Ovo su podvojeni svetovi
samo je jedan stvaran

Slika jedan
ljudi otimaju mrve od golubova
slika dva
ljudi se otimaju oko golubova

Jelena Stojković Mirić

Postaje hronično (nije to ništa II)

Drvo me granjem zabilo u zemlju
esker
Izmigoljila sam se
sedim tik do svog tela
brojim prelome podlive
čudim se pikasovskom odrazu
golubovi ljubopitljivo gledaju, lešinari već vare

Nije to ništa, često govorim
meseci bez ožiljaka ne postoje
a nešto ipak jeste, postaje hronično

Neko boluje iza onog prozora zadnji stadijum otpust do kuće, morfijum
Dali su mu još nekoliko meseci, skoro…
Kidam nokte od onog lek ne postoji i šta se to tebe tiče

Nije to ništa
kišnica
svakog dana puni se Zvečanska
…hteo sam da usvojim ali zakon ne da starijima od …
Sveta sramna administracijo

Nekima treba ukinuti titulu majka otac
nose ih kao ordenje
u stvari pačvorak, istrošena maramica
davno zaboravljeno od ne delovanja gnilo prašinom i grehom
lažno

Nije to ništa duboko
okreneš se oko sebe
ruke polete
padnu
posmatraš svet koji ni na te nije spreman

Velike devojčice ne plaču, ne histerišu, ne psuju
samo tako nešto ih odnese
ovaj ili onaj kolateralni udar raznovrsnih taloga iluzija
poput nevidljiv lavine

nije to ništa
a nešto ipak jeste
postaje hronično

velike devojčice i dečaci ne plaču
imaju unutrašnje ozlede
povlače se u sebe
samoća je recimo pećina i sve
samo ne laž
kao slušam te kad je teško, gorko, oporo i steže odasvud
hteli bi cveće iz usta da nam izlazi i neprestalno miluje uho
čuj lale ni u Holadniji ne bivaju svaki dan
i to što sebe naziva prijatelj-ica
je to i ništa više

a nešto ipak jeste
postaje hronično

Prethodno Stariji unosi

Goodreads

%d bloggers like this: