PRAVO VREME…

duboke misli učile su lekciju opstanka

izbačene na površinu

sasvim slične ispuštanju (mi) duše

mada nikada nisu bile tamo;

nikada nije pravo vreme

za vlas koja pada

na zdrave usne

za smrt i rađanje

za bose noge

četkice

iz sazvežđa borovnica

na beloj plahti ukradenog vremena

nikada nije pravo vreme

za takvu sliku

za vetar na vratu

mada;

sve rastapam u milisekudi znakova pitanja

sem ljubavi drveta i mahovine

ukusa borovnice na simetrali usana;

nikada nije pravo vreme

za vreme

za legende paralela

dok sam apsorbovala prvi vazduh

žurka je ostavljala note u zidu i kažu bilo je srče do kolena i vina

mašta me pušta da ponekad odškrinem vrata te sobe

ali uvek uhvatim melodiju na obrazu

i kažem hvala kreativnom pijanstvu slavlja;

prekrajali su me kartografi al slabe su im olovke, stari

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

PEĆINA

kroz moju nutrinu prošle su horde…

survala sam se u sebe pećinu

ostavila svoje otiske dlanova

pronašla pero nekog Indijanca

bisernu perlu neke dame s kraja osamnaestog veka

potkovicu slomljenu ledom

seme izumrlih

podupirače koje sam postavljala kad je nadirala vodurina

nađoh secesionističke fragmente, impresivne, futurizme, renesansne građevine

 

Realizam je nepodnošljivo kreštava ptičurina

baruština gde ni žabe ne zalaze

 

Izašla sam tiho i sela sebi na glavu.

 

 

Jelena Stoković Mirić

 

WW2

Imate li sat sa peskom?
nemam i ne znam kako da im kažem:
vas dvoje ste peščanici

kako bi Isidora otplesala njihovu istoriju
grickam semenke razmišljajući o istoriji jednog stabla
pertle, podvezice, korseta
padam kroz sfere laguma
vraćam se kroz zidove
ovog grada koji je pretpeo teške estetske gubitke
govorila sam ti
rušilac može biti arhitekta za stolom
rotring rušilac razbojnik
dobiće i nagradu za taj rat

gradovi preživljavaju odlaske
tako će i tvoj
privremeni i konačni
u to ne sumnjaj
besmisleno je brojanje prozora koji će u svojoj istoriji zapisati
tvoj miris i hod
kao što je besmisleno otkrivanje novih nastanljivih planeta
čemu huno-sapiensu?
gladan si,
muči te uništavajuća kiselina?

kako da izmislim nove boje
izdahnem novi svet?

robijam čeprkanje po istoriji
čangrizaju mi
a rekli smo ti
ne previše duboko!
i leče me od:

zločin i nagrada
Argentina

Jelena Stojković Mirić

JER ŠTA JA ZNAM

Sve što imam pohranjeno je u  srcu

miris i nabor omiljenog haljetka

Ostalo što mogu dotaći su iluzije, halucinacije.

Tamo sam zatrpana gomilom voljenih ali  živa

najranljivija

ali i najborbenija

mirna kao snežni pejazaž ali i eruptivna

tamo su mi oči

 

neki bi mi pozavideli na rekordima u žmurenju i ćutanju

ali to nije urođeno

to je trpno stanje

 

tamo sam tišina i mrak

slepilo se veštački može izazvati

učili su me da sričem kada sam znala da čitam

to je učenje kiše da pada

možda smo učili pogrešno

večeras mi se mesec čini oblim

a zemlja i zemljani površ i površni

 

posula sam se analiznim kristalima

i natrag ne postoji

bar ne sada i ovde

neko zlo sa imenom il dva il tri

cima i rastače uporno  one moje u komorama

izvinite slučajno je opalio metak

kao nismo znali da će to izazvati prelom kosti

nažalost saznanje ili na sreću kožu ogoliše tresu mi voljene

nezaboravljam zločin i ne opraštam

 

 

fekalne odbaciti

i zapisati

jer šta ja znam o dužini svog veka

ako se u snu omaknem

 

 

 

Jelena Stojković Mirić

 

 

 

 

 

UMOR

Ostavljeni od sebe ili od drugih
bićemo
ali od proletnog umora, hoćemo li?
Ta drska meteorološka laž.
U zadnje vreme klasifikujem laži, podlaži, srodne im skupove
ova mi mogla u zimsko-jesenje-letnje
taložne vremenske a svedene pod jedno
poput skupa pravih beskonačnih linija
od čijih prolazaka
nahvata se patina po plućima, ždrelu, srcu, dlanovima
i kuda sve ne…

A vučem i vučem brodove, čamce;
čas sam kormilar
čas čip u lancu u upravljanja, rob sa veslom i kapetan.

Mogu to, još samo malo do prve obale
prestala sam ih brojati
onda kad su mi se spomenici počeli sklanjati sa puta
kad se drveće u parku počelo izmicati
kad su klupe preskakale na drugu stranu
a semafori uključivali zeleno:
Tiho, evo je ide umorna.
Broj obala su prećutali.
Ljudi se ne sklanjaju
i oni su tegljači
/ne svi naravno/
Ponekad ličimo na kegle
na prazne ljuljaške
na pusta igrališta sa loptom tupo odzvanjajućom
na jalove poljane.

Sad mi treba snažan zagrljaj,
onako muški tek da ne padnem preduboko.
Hoću dalje mogu dalje mozak diktira
a ženska konstrukcija izdaje i škripi
Sudaram se sa sobom – jači smo pol
dokaze ne izlažem javno
možda sam kroz sudare obala postala više muško.

Na kraju molba:
ne zovite me sećanja u proleće
ne zovite me jablanovi, reke,
ne zovite me vrapci i bele rade
ne zovite me,
brišem vas i još se više umaram.

Puta nema.

Sad mi treba snažan zagrljaj
i dve raznorodne suze
lakše skidaju patinu i rđu

Tako sam čula
od jedne grlice.

 

 

Jelene Stojković Mirić

UMESTO BUKVARA

 

I, stajali su dugo pred zlatnim izlogom Sunca, progutani:

Ah kao da smo ukleti!  Gde se sreća skrila?

A sreća je prolazila iza i pored, iznad i ispod

pretposlednju šansu im dala kad se u njih spustila

poslednju kad im je glave jedno ka drugom okrenula

I, kao da pamte, poslednju, iz humke stabljika

šušnji

nišmo te prepošnali

 

 

 

 

Jelena Stojković Mirić

 

RAZLOMCI

 

kinematografijo ovi su te zajebali⁄
to gleda tako nežno⁄
oko bi ti iščupalo lasom od poslednje dlake na glavi⁄

 

oprosti snevajuća, progledala si kroz ljusku u jednom trzaju⁄
nespremna na stanje zaleđenosti⁄
zatočena u svom tom ludilu¾
čekaš da padneš¼
grane da te izrezbare½
bar da se nokat polomi⁄
čekaš ⁄
da potekne sva ta tečnost iz tebe⇒
od guste mučnine ⁄
od željnih čipovanih osoba⁄
dugme pada i isparava kroz ćelije⁄
svelucajućih oblaka ¾
ali tečnosti nema½
tvoje nasmešeno lice i stav¼
su u opoziciji sa stvarnom⁄

 

kuneš se svim belinama papira ⁄
da su snovi stvarniji od mrtvih rikošeta⁄
dišeš kroz jedno oko⁄
opet te opasala najdublja samoća¾
lako odgovaraj dobro sam i sjajno¾
pravilno postvaljenim pitanjima⁄
ali deformitetima upitnika dorasla si¾
ne izreći¾
pokatkad upotrebi opšteprihvaćeno nakaradno pominjanje PMS-a⁄

 

 

ljubavnici su tako jaki samo u mišićima⁄
tako slabo-puni-sebe⁄
zrelo-nepotpuni⁄

 
dvanest zrna i jedan klas ¾
ostavio mi je vrabac u tacni ½
dovoljno za preživeti ⁄
mesec možda i godinu⁄
dovoljno za potpun hod i dah¼
pokloni se svetom mastilu i duhu⁄

 

za neposvađanost sa sobom⁄
neka su jutra tegovi stopalu⁄

/
nema opravdanja za zatvore u malim plišanim kutijama⁄
nema opravdanja za osušene četkice⁄
nema opravdanja za ova proleća½
što stižu sa sve više i više melanholije¾
opet će jesen tugovaće drugi⁄
povući ćeš obrvu nagore⁄
nesvesno i neznačajno⁄
mene to stiže sa jagorčevinom/
majko to ja sviram klavir po dirkama žalosne vrbe/
što par godina unazad niče iz mojih grudi/
nema opravdanja/
čak i iako odbacujem vreme/
ono neće mene/
oteći će/
a ja sebi praštati neću/
što nisam uspela biti hobotnica u vrtlogu kazaljki/

 

napusti ovaj papirnati brod/
svaki je stih razlomak/

POZIVNICA

Žarko Drinčić

Jedino tvoj rukopis poznajem ostali su postali muzejski eksponati.
Otvaram muzej Ružnih uspomena
pozivnicu nećeš dobiti,
odmah po otvaranju biće svečano spaljen.
Glavu ne mogu spaliti i tu će ostati izložena Paleta uvreda, Salon šmirglastih reči i par kontejnera – instalacije deformisanog.
Odakle se javljam?!
Često menjam obličja zbog toga izgubih pojam odredišta i sebe, možda je to vakum zareza.
Često se rađam i ličim na zološki vrt
od toga imam vrtoglavice.
Bila sam mačka bez jezika i pas, onaj uz nogu uvek
Bila sam paunica tako je želeo da hodam
Bila sam i kameleon utopim se u boje okoliša i ne razlikujem se od zastora, stolice
tako se igrao žmurke
Oči mu ne videh s zanosom sedefa, sasvim je moguć slepi miš.
Kakva je to ljubav!
Kakve su to ljubavi bile moja Lenoćka.
I zološki vrt biće spaljen, žalosno je pročitan.
Ostaću ovde negde
čekajući čoveka koji voli:
kad pričam; način na koji seckam luk; izbacujem dim cigarete; bacam bluzu, pevam, očajavam.
Znam Lenoćka
znam
Leptiri nisu pozvani na otvaranje.

Jelena Stojković Mirić

SAŽETAK

Iz velikih količina šećera cedi se otrov
Neretko krnje se zubi
– tajna liciderskih lica

Sa jedne kruške i dva hrasta pali i
srasli
sa jedne kruške i jednog hrasta
pali jedan licider i jedan džentlmen
– matematika se uči doživotno

Pokošeni leptiri kao uvod
ili lavanda
roman ne stižeš da napišeš jer živiš
– zaplet u udavljenom mirisu kestena

Pitala ga je da li mi je krv plava
reče: Sačekaj.
Kad se ogrebe prospe se brašno
– mnogo kasnije saznaje da je deda pekao hlebove

*
Kad svane od sažetog
umesi desetak pripovetki
neka narastu dobro
protresi brašno od žiška
i baci
prijaće mi limunada
malo sam umorna

– samo deca zaslužuju demunitiv

Jelena Stojković Mirić

SLIKARI ĆUTE

pade kap niz prevoj lista
koleno grebena prošapta plavo
protegnuše se perle vodoskoci i prosuše se sedefasto
crven prah odbi platno
i prhnu nazad na vreli dah vodopada
tu da se raskrili, usni
zatalasa se pupak jezera kotline
i polje kose nastani obalu
iznad nje lagano dišu bregovi pod naraslim brezama
ljubitelji pejzaža tumače zeleno

slikari ćute raznobojno

 

 

 

Jelena Stojković Mirić

Prethodno Stariji unosi

Goodreads

%d bloggers like this: