PAMTIM

Pamtim rečni skrob ispod oblutaka
/bila sam/
zavese blata kako se klate na očima
traganje za bordo lakoćom
rukom koja jede lahor

Pamtim tišinu morske trave
pušta me iz posteljice
ne bez žaljenja
znala je da ću potražiti kopno čim proplivam
naivno
pamtim tišinu ajkulnu
misao koja prži jezik i,
ključ dijafragme koji će biti početna tačka
pucanja ledne naslage jezera
nastanilo se negde iznutra

Pamtim ugodno ćutanje čovekolikih ribica
pećinske ljude koji me puštaju da ostavim otiske, grebotinu kamenom

topli napitak Indijanke
koja me naučila da razgovaram sa konjima
i odlazak
ne bez žaljenja
piše mi oblacima u jesen
pamtim joj ime ali ga ne slovim

Pamtim čekanje, posete, bolničku sobu i miris mokraće,
neprijatnost kontrasta dok sređuju glazuru grada
užas decenijskom pamtećem oku nemenjanja
giljotina razumu
dva mi se rebra svađaju:
/pusti danas pusti sutra
ne na njihov nivo/
nakinđuren botoksom, silikonima
šljašteći umire grad

Pamtim brzobežeće dok si u jami
retkorastuće približavajuće svetlucave atome
i, dan kada sam postala muško
mada se to nigde ne priznaje
sem na izgraviranoj dasci broda koji je otplovio
niz padinu
pozdravnom transformacijom u paraglajding

pamtim
spuštena krila
par reči teskobe
i samo,samo nežne grane koje miluju pera
podupirući im let

i pesmu,
pesmu kao jetru

Jelena Stojković Mirić

ALCHAJMER KIČME ČOVEČANSTVA

Jesen razbacuje umrle ćelije
Na mojim noktima raste mahovina

Golubovi su danas leteli u mojoj sobi od cimeta
jelene smo ugostili sa dvadeset decibela violine Farida Farjada
Razvili smo negative polarne svetlosti iz oka nepoznatog bića
koje se kroz naprslinu zida uvuklo u ovaj prostor
/naizgled oivičen/

Na mojim noktima raste mahovina čežnje
Razumeš li to, Patricija?
Ili ćeš mi podmetnuti kamenčiće ambisa
sad kad mi se ne samuje

Nekad sam svesno izazivala slepilo
na par sati
Ispirala uši od gluposti
jednom sedmično i temeljno
Nekada, Patricija
sad mi menjaju krv na 24 sata

Izlegla sam se iz rečne posteljice
moj krvotok je sliv
još ga nisam ograničila imenom
i čini mi se da će ostati tako
Moram se vraćati zelenim otiscima
čežnja će mi telo bolom oploditi

Slušaš li?

Empatija je ugrožena vrsta u lancu ishrane
Izumiruće tkivo planete
Alchajmer kičme čovečanstva

Patricija, ipak si bacila kamenčiće ambisa
sad kad mi se ne samuje

Novembar je izgubio nevinost u ovoj pesmi

 

 

 

Jelena Stojković Mirić

OKAMENJENE MISLI

 
okamenjene misli
/dosadnom praćkom odapeti komarci/
stare su nekoliko milenijuma ili sati
po rodnom listu  t u đ e
bez ikakve sumnje
adresirane na moje čelo
nemoćne da se ožile baš tu

loše sam gnezdo za previše glagoljive
o starenju i nebitnom

ređam ih po podu ateljea
po oglasima tražim kamion
odvešće ih na kamenolom
do sledećeg nagomilavanja
/neupotrebljive su čak i za klesanje/

na mojim patikama sede patuljci
misli su meke kao usne
poljubljene osmehom

 

MALE CRNE KUTIJE

slobodno penjanje
čuje se zabijanje cepina
množi se košava kroz koštane pećine
a ti se plašiš vetra što štipa obraze
prećutno, uvek prećutno
pročitam ti u zanoktici

skupljeni suncobrani
blizanci slomljenih palmi
čekaju novo leto
drvo gosti
crvena vina u lišću
kao da riđani tumaraju na njima

ovde se ne štampaju rokovnici sa mesecima
objašnjavam strancu
hrabriji planiraju na dva sata
maksimalno
toliko nam dozvoljava leptirski haos
hronologija je slomila nogu možda u susednom kvartu
i mogla bih vam o tome
govoriti dugo, dugo
ne biste shvatili naučno neformulisano
i nezavedeno

besni psi izujedali su moju ulicu ispljunuvši kosti bagera
govori se da će do pola biti travnjak
plašim se zatvorskih travnjaka tu nema trčanja
jadna su leđa bez hlorofilnih otisaka
jadan je pogled bogat mlečnim besprizorima

pola svog veka svedok sam
vatri
uragansko-uranijumske istorije
nešto mi ispljunuše oči u baru
koncentrični krugovi odraza u njoj
podsetiše me
svedok sam i lične istorije
nezaštićena u oba slučaja

male crne kutije ostaće za nama
nepronađene
izmestiće i groblja
kosti zagubiti

a ti se plašiš vetra što štipa obraze

 

 

 

 

***

DEVALVACIJA

2016-10-18-00-00-09
U tom kutku gde mi pokatkad izrastu
čađava krila i zarđali prsti
zapalim mirišljave sveće
i krenem sasvim drugom stranom od spaljivanja prstiju
biće da je to šrapnel kukavučluka
zbog onih putovanja zagrcnutih ozonskim udasima
kad mi iz kose raste
tiha kiša
obraz dotičem ljubičatim krilima
a zelene ruke nebo napune podivljalim lotosima

 

u očima mi odsjaj kojim te nikada nisam uspela obuhvatiti
u tom kutu iznova buncam
Da sam se rodila kao zvezda
Glupost, njihova sveobuhvatnost sporo putuje
postale su klošari
spavaju pod mostovima u kartonskim kaputima
žicaju za pivo ispred supermarketa
mada niko ne veruje, ni ti
devalvirala je romantičnost
kao i život i smrt
kao ljudi od kojih su življe lutke u izlozima
(mada) viđam neke koji žderu na ulici
pitam se, kad su izmislili kioske hot-sapiens
mislim tamno-sivo slušam jezikom
u porubu haljine nosim bele oblake
da te podignem i iščupam iz korena
u kome stoji epitaf
da sam umrla najpre u tvojim snovima
potom u zori
bosiljku mladosti
i kako god se otelotvorim to je nedovoljno
za zrnevlje istine koje bi trebalo proklijati u neopipljivom

 

treba spaliti ove prste i kosti
možda konačno zaborave mastilo

 

crnohumorno se smeškah kako vidim kao Klod Mone
prošlo je od tada par poderotina na košulji od trešnjinog tila
više se ne smejem
željne mi oči oštrih ivica
guše se pokreti u akvarelu
jednom ću izaći odavde
napipavajući obrise
samo da ne bude kužna godina svilenih buba

 

treba spaliti ove prste i kosti
možda konačno zaborave mastilo

 

 

 

 

 

Jelena Stojković Mirić

 

SVE ŠTO SAM NEMALA

sve sto sam nemala spakovala sam u jedno oko
da iz njega izrastemo
nepoznat i visokorizičan iskorak u nepoznato
darovala sam ti zbunjenu nesretnu feleričnu izgubljenu nekakvu dubinu
nazovimo je tako
tražila je cipele koje umeju hodati
rodio si me iz takvog haosa
u kojoj pori si našao znakove
budućeg tirkiznog
u kojoj si reči našao temelje za dom
neklasičan po normama
ko mari
pustili smo sebe da živimo svoje dane
darovali jedno drugom sve što smo nemali i imali
ukrštali mačeve razapinjali lukove i strele
ali uvek padali u pamuk i lavandu
umnožilo se ono moje ja nepovratno
u mi
negde usput naučila da plačem od sreće
onda je tvoja ruka krenula ka onoj obali
krenula da padne
skamenilo se sve od pomisli jednina
tvoja se ruka vratila
oživela
sve
našla snage da zbija crne šale na svoj račun

ne zameri što sada plačem mešano
našla sam cipele koje umeju hodati
zbog tebe opet prohodala
gledaj kako trava pobeđuje iz pukotine u asfaltu
gledaj korenjem drvo razbacuje pločnik
gledaj
mi
ja
još
mi se jedu pahulje sa nama

negde usput izgubila sam stih i original ove pesme
kad je krenula
ovo je kopija iz sećanja
ko mari
mi ja…

 

 

Jelena Stojković Mirić

 

 

 

U SIBIRSKOM SLEPILU

 

Na površini oka plutaju mrtve ribe
Trbuh se osuo tundrastom skromnošću
U pupku mi spava zalutalo mrtvo more
Široka stepa prosula se niz ramena
Tiho zavija bolesna vučica klizeći niz umorna leđa
Srce prepuno autoputeva, običnih drumova, kozjih staza
još prođe pokoji fijaker i,
skoči kočijaš da istimari konje
Putnici ostavljaju stope
Čistači štrajkuju dekadno
Stalaktiti stopa uobraženo grickaju kao pacovi

Hvatač snova se izgubio u sibirskom slepilu

Kasno je
Doziranu ljubav piju mlaki ljudi
Kasno je

Otrovane ribe plutaju u mom oku

 

 

Jelena Stojković Mirić

PROGONE ME BOSONOGA JUTRA…

Ne volim da pavam u vutiću
tad movam da zmulim
tavim uke na eđa
i kao da sam murtav
ne volim da pavam
Progone me reči dečarca od pet leta
Snegovi pohabanih zima
Koje na sve liče
Sem na prave belokose zime
Tad sanjam budnih ruku vlažne dlanove od vrtloženja pahulja
Svežu im auru skrivam u svežanj mirisa
U pokožicu svih čula
Moram da spavam na silu
Ustajem rano
Svetu da budem višak

Moj daleki rod dabar
Arhitekta i graditelj brana od granja
U pismima sa vodenim žigom
Šalje mi svoje nove intuitivne projekte
Dok ja granam stihove
Par sekundi i već sam umorna od uzaludnosti
Čitatelj mrzitelj svega što nije istoimeno, čistokrvno
Na koga nišanim angažovanost brane
Negde već diže balvane i sanja miris baruta
Taj se ne lati mirisa pitomih knjiga

(Čovek je čoveku) atomska bomba
Najpre zapljusne prvi udar
Ako imaš sreće od tebe ostane prah
Neko te čudo premesi doda ti torzo, ruke i noge
I, eto te
Opet ničeš sa istim DNK
Ako imaš sreće
Sanjaš da te Ogist Roden isklesao
Budiš se da svetu budeš višak
Misli li Sunce o tebi trunko?

Ne volim da spavam na silu
Ustajem rano
Progoni me tišina blažena za zapise
Suzolike sove ostavljam nevoljno
Sanjaju li o tebi
Prostirka kraj reke i udice srca zabačene u mlečni put
Misliš li o pravopisu ili i dalje stojiš iznad
Pravomisli su bitnije od toga?

*
Savršenstvo postoji u zlatnim presecima?
Kud li se denuše srebrni preseci?!
Jednom ću biti srebrni presek
Biću
Što smejaće se i isijavaće spokoj u tišini
Blagodareći što samo čuje moj dah
Osloniće se na njega kao na stoletni hrast
I zagrliti sve meandre koji se rasplinjuju
Na nekim čudnim unutrašnjim frekvencijama
Progone me, jedva im pohvatam tok
Prihvatam da je to tako i ne zapitkujem se ni na tren zašto
Sanjam prolaznika Arapina, ovde na trasi velike seobe
(Treba li dodati tragedije)
Kaže mi, zove se Danjan
Ni ime ne umem da mu izgovorim
Kupujem od njega svu tunu u konzervi
Svesno kraj toliko trgovina
On stavlja ruku na svoje srce i poklonja mi šampon u kesici
Odlazim i više ne gutam pupoljak suze
Puštam da cveta

*
Pokondireni politikanti igraju se
Slagalice-rušilice-hušhkalice
Igraju demonski šah
Razbacuju se tuđim kostima ko ordenjem
Računaljke im od mesa i krvi
Naždrani tuđom decom punih trbuha
Ti mirno spavaju
Dokle li će?!

 
Dok se rađaju nove države:
Obala rajskog bosiljka
Vrt od leće sa paradajizom
Za tren oformimo vladu
Saglasnih – svi
Uzdržanih – nema
Sanjam Mahatmu i Lenona
Trenutno živim na Obali rajčica
Ako baš nekoga zanima

Progone me bosonoga jutra
na smehom okupiranoj
obali raja

 
Jelena Stojković Mirić

OPASAN NEKI LIK

Reče mi prolaznik:
Opasan ovaj lik nešto namršten onako sav.
Opasan opasan
klimam glavom osmeh mi zuji u ušima
a slike detinjstva ožive u kaledioskopu
Hej, kad zazvone na vrata
znam, njegova dečurlija
pušta ih da demoliraju stan
daje im kasetofon
sve kasete
i lete trake na sve strane
taj će ih pustiti da im bude igračka i pustiće ih da im bude konjić
samo da su oni veseli
mogao je vrtić otvoriti
Meni ne prilaze ja sam onako ozbiljna sva
njima je bio lik iz bajke kakvog zamisle
kome je bio Robin Hud, kome Petar Pan
ne znam
meni je blesavi bratac
Trčkala sam za njim kad je krenuo u školu
i morali su me onako musavo dosadnu pustiti da idem sa njim
kobajagi ja đak

sad smo ozbiljni ljudovi
dolazi iznenada u moj beligrad
budi me
pravimo šale na račun moje smuljane kafe
ne volim da me bude i zato se taj osmeh ujutro crta jačim bojama
ima specijalnu propusnicu
štampanu u srcu IP Srebrnastog paperja
u mom kraju svi ga znaju kao Ujača
kad nije tu brinosestri, dok ova dosadna brinobratuje
uskače u pomoć kao padobranac
za celo moje gnezdo novo
brinoljudi
opasan neki lik
opasan
opasan

Dolazi iznenada kao što odlazi
onda i drugi bratac podetinji
Svetle mu oči: Došao došao
Horski: Došao došao

Ali kad iznenada odlazi
ostanem tužna
kao devojčica kojoj su oteli lutku
kojoj se najbolji prijatelj odselio daleko daleko
ostanem
dok mi umesto rupčića
mašnu za kosu
dodaje ona mala musava

Prethodno Stariji unosi

Goodreads

%d bloggers like this: