Umesto čestitke

Želim da se zahvalim svima koji posećuju Srebrnasto paperje. Od 2007 njih je 95.546, svratili slučajno ili namerno.

Želim Vam zdravlja. Budite sa svojima, vreme brzo odleprša. Volite ih i ne čekajte da im to i pokažete.

Jednostavno je.

Želim vam mirno tlo.

On nosi kesten u očima ispod tuđeg neba (video)

TRAGAM

Jedem promrzle ruže
sve je tako sivo
sem mojih očiju
za početak i to je dovoljno
Pokušavam da se setim nasmejanih ulica
Ljudi u šarenoj odeći
spektra zagrljaja
Tragam za izgubljenim Rečnikom nežnih reči
Arheologija čovečanstva još ga nije iskopala
a mogla bih se zakleti da je postojao

Život je haiku
Govore promrzle ruže
Kroz moje zaleđene oči

BIBLIOTEKARKA

Ispred supermarketa
Sačekao me je buket cveća
Ja kao ja
Smotah se sa onom kesom
I zaplakah
Darivalac se zbuni
Šta će prodavačica cveća da pomisli

Vi plačete od sreće
Baš mi je drago
Imate emocije i to je lepo
Kroz par razmenjenih rečenica
Doznah da je bibliotekarka u penziji
Prodaje cveće da pomogne i preživi
Poželeh joj laku noć i sreću u životu
Zadržavajući osmeh u polu-grču
Dok se nisam okrenula
I zaplakala zbog nje

Šta će ljudi pomisliti
Nije me zanimalo

Ja se i dalje divim onima koji pišu bajke

ON NOSI KESTEN U OČIMA ISPOD TUĐEG NEBA

putevi na kojima si prerasla prve cipelice
odavno su te zaboravili
rasprši se detinjstvo tek tako
i neka sredovečna žena
posmatra te kroz kaledioskop sećanja

razmile se brace i seke
učini ti se prošao je tren
kad ste brali šljive
lutali po obroncima Rudnika
ispijali prvo žestoko piće
kupali se u Vlasini
majali se po kej

hej kad se vratim u moj kraj
društvo me jedva prepozna
kosa mi sva od gorskih borova
a miriše na jug
zbunjeni sa mnom kroz priču
proputuju dvokrug
željna da im objasnim
da i ja imam moje korene
i nisam sa dunje u naše školsko dvorište pala

učini ti se prošao je tren
neki već unuke imaju
deca im odrasli ljudi

ovo je delić kaledioskopa
o braci koji nosi kesten u očima
ispod tuđeg neba

blesavi moj može me u zubima nositi
dvometraš sa srcem laneta
hej
kaže
večeras hajde da zajedno letimo u snovima
ne zaboravi mesto
tamo kod babine štale polećemo
letimo pravo iznad voćnjaka ka potoku
zatim nalevo
ka Kragujevcu il gde već
krila nas odnesu.

13.11.2020.

SVILUŠKA MOJA

Možda se sretnemo jednom u rukama bistrog okeana

Ne tuguj moja niti svile
Sviluška moja
Ne tuži

Možda se sretnemo jednom
U lišću koje nam peva kroz korake
Oblacima koji nam češkaju kosu
Možda baš u pesmi koju čujemo u prolazu

Ne tuguj Sviluška moja
Ne tuži

Možda se sretnemo u mirisu kafe
Možda baš tu iza ćoška u parku punom jablanova
Tamo u zelenim vrletima planina punim znakova

Ne tuguj Sviluška moja
Ne tuži

Možda se sretnemo
U klasju suncokreta koji će se osvrtati za nama
U jezerskoj travi koja će nam uplesti noge i rećićemo
Hej to si Ti

Ne tuguj Sviluška moja
ne tuži

Možda već sad sedimo na istoj stolici
ali se ne vidimo
daleki
ugasimo notifikacije, aplikacije
možda nam se pogledi sretnu
i ruke krenu ka srcu

Ne tuguj Sviluška moja
Ne tuži

Jelena Stojković Mirić

SINU (Pesma poštovanja)

Javljam ti se sa posebnog mesta
gde damari srca nose bela jedra
najlepšeg sjaja mog bivanja.

Javljam ti se iz svečanih odaja
gde peva tvoj polet
na pragu mladićkih dana.

Ja nosim sve zvezde repatice,
krasuljke zelene sa četiri lista
i srećem sve odžačare sveta
blesavo sam nasmejana,
nećeš mi verovati
pišem u hodu
upravo prolazim kraj tvoje škole.
Pokupi tamo znanje za sebe
i ne veruj u svaki znak
ne padaj
jer ćeš kroz staze svoje
prepoznati
gde se to kriju
najblistaviji znaci,
samo polako,
samo polako.

Budi šta poželiš
u carstvima dobra.
Budi ponos sebi
u kraljevstvima časnog.

Ne daj nikome da ti zamuckuje
glas tvog francuskog rrr,
ono je tvoje specifično bogatstvo
simpatični talas.
Podigni glavu
i izgovaraj ga slobodno
kao Ti.

Budi jak kad zatreba za život snaga.

Budi Gospodin nežnosti
pred Damama.

Javljam ti se sa bisernog ramena saznanja
da nema lepše slike
od tebe nasmejanog
i nema lepših sazvežđa od sazvežđa tvog rasta.
Ne postoji četkica koja bi to naslikala
ne postoji reč koja bi to opisala.

Život je šareni kolaž
raznih materijala
i biće grubih i biće ružnih tkanja,
a ti se hvataj za svetle niti pigmenata
i gledaj dublje
i dalje
i šire
i višlje
videćeš,
uvek negde nešto sija
jako.

Zapamti magiju,
zapamti vazduh, vodu i Zemlju
mostove
ples
ona dva patuljka
pa sijaj kroz život
prepun zdravlja.
Zapamti klizanje
smešne padove…
Zapamti šašave dane
pa iz njih poleti
ruku pod ruku sa vetrom slavlja.

Tu smo da učimo
jedno od drugoga.

Tu sam da se približim tvojim željicama
a ne da tvrdoglavo dubim
na krutim matorim stavovima
i stalno mašem no-no k’o neki lutak
bez mašte približavanja naših svetova.

Neko će uvek nečeg imati više
al’ ti ne toni u očajanja
pogledom mudrosti shvatićeš
da uvek
negde
nečeg
imaš
više,
samo razmisli
malo,
malo.

Ja nosim san o sreći za te’

i činim vatromet
otiskom prsta
što ispisuje
Tebi hvala
za svaki treptaj ovog srca.

Ja nosim san o sreći za te’

ispruži ruku,
evo ti zvezda prava
ona će praviti piruetice
zlatne
kad god ti zatreba,
kad god ti zatreba.

Javljam ti se iz pesme poštovanja
meni je mladiću
čast
biti tvoja mama.

Jelena Stojković Mirić
2016

A JA SE NIČEG NE SEĆAM – PREVOD NA SLOVENSKI (PESMA POLETJA 2020)

Govori mi:
Kiša je rominjala celog dana
skrio sam te, već pokislu, pod kišobran
osušio, postavom mantila
skupljali smo jesenju kišnicu
na golim dlanovima kuvali čaj njenih plodova

Govori mi:
U snežnoj kući prezimili smo zimu
vikendom putovali u odmaralište Iglo
jeli smo pahulje, a za vreme najhladijih dana
viokokaloričnu polarnu svetlost.
Plesala si pod belim oblacima
pevušeći
Ti si sva voda mog tela,
pogledaj ova pokretna vajarska dela
oblaci skiciraju naša unutrašnja stanja
vidiš li kako bela ptica glavu naslanja na rame cveta
čuješ li kako balet boja progovara u nama,
ti si sva voda mog tela.

Govori mi:
Slali smo razglednice lednih pločica, bez markica
ispisavali ih krljuštima riba.
Kad bi nas zaglušila tišina
zatezala si kožu neba preko zvezda
gipkim prstima stvarala ritam tam-tam-tama.
Uspavljivala si me zvucima harfe,
nisi mi htela odati tajnu od čega si je u onoj belini sačinila i,
kako znaš komponovati te melodije…

Govori mi,
sve mi to govori On
a ja se ničeg ne sećam
sem plavičastog lelujanja
kišobrana
i verovanja.

Jelena Stojković-Mirić

Pesma je izabrana za pesmu leta 2020 na portalu Pesem si

Link: https://www.pesem.si/a/objava/prikaz/150132/pesmi_poletja_2020

Skozi pesem potujemo v preteklost, ki ji vsak od udeležencev daje svojo težo: eden se ničesar več ne spominja, drugi pa je shranil vse nadrobnosti nekega skupnega časa. Morda gre za odraslega, ki je to pot tudi izbral (in se je zato spominja, o njej pripoveduje) in otroka, ki mu sledi (z zaupanjem in vdanostjo – verovanjem). Pokrajina, ki se izriše ob pripovedovanju prvega, nam daje vedeti, da je pot neodložljiva, samotna, na meji med življenjem in smrtjo, ki se ji p. s. izmikata s pitjem deževnice, hranjenjem s snežinkami in visokokalorično polarno svetlobo, in z veliko domišljije, v kateri oblaki na nebu skicirajo notranja stanja in kjer zaigra nevidna harfa. Ekstremne razmere rešuje druga (tista, ki se ne spominja) z igranjem na nevidno harfo in plesanjem v beli pokrajini. Pesem deluje kot pravljica, spregovarja z arhetipskim, morda celo o tem, kako skozi človekova obdobja (in v tem primeru torej lahko v celoti pripoveduje o notranjem doživljanju) – od nezavednega lastnega k skupinskemu podzavestnemu – kroji naše življenje. Vsekakor pa se pesem globoko vtisne v bralca, ga pomakne v lastno odkrivanje pozabljenega in bližine, da se vpraša: kdo je tisti, ki je voda mojega telesa? (Ana Porenta)


LINK do prevoda. Hvala Jur!

https://www.pesem.si/a/objava/prikaz/149561/jaz_pa_se_nicesar_ne_spomnim

JAZ PA SE NIČESAR NE SPOMNIM

Pravi mi:
Dež je rosil cel dan
že mokro od dežja sem te skril pod dežnik
posušil, s podlogo od plašča
sva zbirala jesensko deževnico
na golih dlaneh kuhala čaj iz njenih plodov

Pravi mi:
V snežni hiši sva prebila zimo
ob vikendih sva potovala v počitniški dom Iglo
jedla sva snežinke, v času najhladnejših dni pa
visoko kalorično polarno svetlobo.
Plesala si pod belimi oblaki
popevajoč
Ti si vsa voda mojega telesa,
poglej ta premična kiparska dela
oblaki skicirajo najina notranja stanja
ali vidiš kako bela ptica naslanja glavo na ramo cveta
ali slišiš kako je balet barv spregovoril v naju,
ti si vsa voda mojega telesa.

Pravi mi:
Pošiljala sva razglednice zmrznjenih ploščic, brez znamkic
jih pisala  z ribjimi luskinami.
Ko naju je oglušila tišina,
si kožo neba zategovala čez zvezde
in z gibkimi prsti ustvarjala ritem tam-tam-tama.
V sanje si me zazibala z zvoki harfe,
a mi nisi hotela izdati skrivnosti iz česa si jo v tisti belini ustvarila in
kako lahko komponiraš te melodije…

Pravi mi,
vse to mi pravi On
jaz pa se ničesar ne spomnim
razen modrikastega valovanja
dežnika
in verovanja.

CIGANKA MOJA PEGAVA -video rad

CIGANKA MOJA PEGAVA

Govorila je kroz linije života na dlanovima
kroz otiske jagodica i znojnim kapljicama
Govorila je kao planinar koji će pasti sa litice ako prekine nit
kao da joj se padobran neće otvoriti
kao da vulkane pripovedanjem uspavljuje

i rekao sam ljut i pijan
one noći kad su se zvezde same porađale
gromovi sebe žvakali i u vrtloge vetrova pljuvali

– kad bi ti vilicu iščupali opet bi našla način da govoriš
ciganka moja pegava,
kad je spavala govorila je kosom
prćastim nosom i trepavicom

Kolenom je druže
umela da izgovori bar par rečenica
iz ramena i lakta umela je haiku da ištuca

Govorila je druže
kao da će slogovima ovekovečiti zelenu lozicu
posed ostavljen od žene sa kojom je svako jutro
pila telefonsku kaficu
sve do onog dana kad je počela psovati i vrištati perfekat
oči joj pocrnele od žeđi, pege pobledele

Kad bi odlazila
ciganka moja pegava,
ostavljala je par haljina
i cipela koje su pričale
o mladosti, sredovečnosti
i ponajviše o ljudima kojih je zauvek ostala žedna
ciganka moja pegava
kad se vraćala
ličila je na drvo iz predela tundri
sa gravurom peska i prašine

I rekao sam ljut i pijan
one noći kad su se zvezde same porađale
gromovi sebe žvakali i u vrtloge vetrova pljuvali

– kad bi ti vilicu iščupali opet bi našla način da govoriš

Govorila je kao da će joj jezerski led pod klizaljkama pući

Ne volim vodene priče
setim se, ciganka moja pegava
ovim slivovima nije pričala
zagrcnem se
i dugo štucam cvetove haljina što mi je ostavljala

Jelena Stojković Mirić

Prethodno Stariji unosi

Goodreads

%d bloggers like this: