U SIBIRSKOM SLEPILU

 

Na površini oka plutaju mrtve ribe
Trbuh se osuo tundrastom skromnošću
U pupku mi spava zalutalo mrtvo more
Široka stepa prosula se niz ramena
Tiho zavija bolesna vučica klizeći niz umorna leđa
Srce prepuno autoputeva, običnih drumova, kozjih staza
još prođe pokoji fijaker i,
skoči kočijaš da istimari konje
Putnici ostavljaju stope
Čistači štrajkuju dekadno
Stalaktiti stopa uobraženo grickaju kao pacovi

Hvatač snova se izgubio u sibirskom slepilu

Kasno je
Doziranu ljubav piju mlaki ljudi
Kasno je

Otrovane ribe plutaju u mom oku

 

 

Jelena Stojković Mirić

PROGONE ME BOSONOGA JUTRA…

Ne volim da pavam u vutiću
tad movam da zmulim
tavim uke na eđa
i kao da sam murtav
ne volim da pavam
Progone me reči dečarca od pet leta
Snegovi pohabanih zima
Koje na sve liče
Sem na prave belokose zime
Tad sanjam budnih ruku vlažne dlanove od vrtloženja pahulja
Svežu im auru skrivam u svežanj mirisa
U pokožicu svih čula
Moram da spavam na silu
Ustajem rano
Svetu da budem višak

Moj daleki rod dabar
Arhitekta i graditelj brana od granja
U pismima sa vodenim žigom
Šalje mi svoje nove intuitivne projekte
Dok ja granam stihove
Par sekundi i već sam umorna od uzaludnosti
Čitatelj mrzitelj svega što nije istoimeno, čistokrvno
Na koga nišanim angažovanost brane
Negde već diže balvane i sanja miris baruta
Taj se ne lati mirisa pitomih knjiga

(Čovek je čoveku) atomska bomba
Najpre zapljusne prvi udar
Ako imaš sreće od tebe ostane prah
Neko te čudo premesi doda ti torzo, ruke i noge
I, eto te
Opet ničeš sa istim DNK
Ako imaš sreće
Sanjaš da te Ogist Roden isklesao
Budiš se da svetu budeš višak
Misli li Sunce o tebi trunko?

Ne volim da spavam na silu
Ustajem rano
Progoni me tišina blažena za zapise
Suzolike sove ostavljam nevoljno
Sanjaju li o tebi
Prostirka kraj reke i udice srca zabačene u mlečni put
Misliš li o pravopisu ili i dalje stojiš iznad
Pravomisli su bitnije od toga?

*
Savršenstvo postoji u zlatnim presecima?
Kud li se denuše srebrni preseci?!
Jednom ću biti srebrni presek
Biću
Što smejaće se i isijavaće spokoj u tišini
Blagodareći što samo čuje moj dah
Osloniće se na njega kao na stoletni hrast
I zagrliti sve meandre koji se rasplinjuju
Na nekim čudnim unutrašnjim frekvencijama
Progone me, jedva im pohvatam tok
Prihvatam da je to tako i ne zapitkujem se ni na tren zašto
Sanjam prolaznika Arapina, ovde na trasi velike seobe
(Treba li dodati tragedije)
Kaže mi, zove se Danjan
Ni ime ne umem da mu izgovorim
Kupujem od njega svu tunu u konzervi
Svesno kraj toliko trgovina
On stavlja ruku na svoje srce i poklonja mi šampon u kesici
Odlazim i više ne gutam pupoljak suze
Puštam da cveta

*
Pokondireni politikanti igraju se
Slagalice-rušilice-hušhkalice
Igraju demonski šah
Razbacuju se tuđim kostima ko ordenjem
Računaljke im od mesa i krvi
Naždrani tuđom decom punih trbuha
Ti mirno spavaju
Dokle li će?!

 
Dok se rađaju nove države:
Obala rajskog bosiljka
Vrt od leće sa paradajizom
Za tren oformimo vladu
Saglasnih – svi
Uzdržanih – nema
Sanjam Mahatmu i Lenona
Trenutno živim na Obali rajčica
Ako baš nekoga zanima

Progone me bosonoga jutra
na smehom okupiranoj
obali raja

 
Jelena Stojković Mirić

OPASAN NEKI LIK

Reče mi prolaznik:
Opasan ovaj lik nešto namršten onako sav.
Opasan opasan
klimam glavom osmeh mi zuji u ušima
a slike detinjstva ožive u kaledioskopu
Hej, kad zazvone na vrata
znam, njegova dečurlija
pušta ih da demoliraju stan
daje im kasetofon
sve kasete
i lete trake na sve strane
taj će ih pustiti da im bude igračka i pustiće ih da im bude konjić
samo da su oni veseli
mogao je vrtić otvoriti
Meni ne prilaze ja sam onako ozbiljna sva
njima je bio lik iz bajke kakvog zamisle
kome je bio Robin Hud, kome Petar Pan
ne znam
meni je blesavi bratac
Trčkala sam za njim kad je krenuo u školu
i morali su me onako musavo dosadnu pustiti da idem sa njim
kobajagi ja đak

sad smo ozbiljni ljudovi
dolazi iznenada u moj beligrad
budi me
pravimo šale na račun moje smuljane kafe
ne volim da me bude i zato se taj osmeh ujutro crta jačim bojama
ima specijalnu propusnicu
štampanu u srcu IP Srebrnastog paperja
u mom kraju svi ga znaju kao Ujača
kad nije tu brinosestri, dok ova dosadna brinobratuje
uskače u pomoć kao padobranac
za celo moje gnezdo novo
brinoljudi
opasan neki lik
opasan
opasan

Dolazi iznenada kao što odlazi
onda i drugi bratac podetinji
Svetle mu oči: Došao došao
Horski: Došao došao

Ali kad iznenada odlazi
ostanem tužna
kao devojčica kojoj su oteli lutku
kojoj se najbolji prijatelj odselio daleko daleko
ostanem
dok mi umesto rupčića
mašnu za kosu
dodaje ona mala musava

NA MIKROSKOPSKOM ATLASU

u kapljici kamen
u kamenu kap
u kapi jato dunavskih riba

plavetni konji u galopu
na mikroskopskom atlasu vodene nimfe
čuješ li muziku kako se cedi iz kamenog?
kristalna nežnost tiho pada
vidiš li je na njemu?

dostojanstvena harmonija vida
upire prstom u:
trebalo bi biti očigledno
i dodaje ti stolicu
da se ne sapleteš
o drhtaje iznenadne raskošnosti
teško je rastresti učmale zastore vidokruga
posle toliko svetlosnih peščanika

veruj, za ovo ti ne treba oftamolog

ja sam mahovina na kamenu
nasloni glavu i slušaj
moje srce travnato i šašljivo

Pitaš:
Otkuda kamičak na tvom stolu, i trska?

neki su se zaboravili
od straha
pred ratljivom svetinom
većina se skrila u – gde?
/nećemo odavati tajne/
došla sam da ti kažem
u pesmi je sve moguće
/retko i van nje/
Vinčanko, nismo izumrli
samo smo odbili biti mač i sečivo
i zašli u raspršenost dubina

ja sam mahovina na kamenu
nasloni glavu i slušaj
naša srca travnata i šašljiva

/dostojanstvena harmonija
dodavaće ti stolicu
dok se ne raspleteš

rastresi vidokrug, mila/

 

 

Jelena Stojković Mirić

PORUKE

Taman je noćni plašt
taman kao jaka domaća kafa
biće da su se zvezde izmestile na periferiju grada
zvezdolovke posađene u brazde i svitce.

Tri goluba redovno dolaze
na moje okno po obrok i kaplju vode.
Jedan od njih je reinkarnirani slikar
naslućujem po nijansama ljubičaste i zelene,
potezima krila.

Pojavili su se u vreme kad je Mrga napustio ovaj dom.
Došli su da mi kažu
gde je i da je zdravo
ne detaljišu dalje:
Čuvaj se slatkosmešljivih veštice
preobukle su se u vile i anđele.
Prepoznaćeh ih po crnom prahu zla,
često se kriju iza kulisa verskih pozornica,
poručuje Mrga:
Ne zaboravi kandže.

 

Progutah mekana jedra
da me otplove iz ove jare.

 

 

*Mrga: crni mačor

 

 

Jelena Stojković Mirić

JOŠ NIJE VREME DA KRENEM

Još nije vreme da krenem
koralne grebene ne presadih u svoj viseći vrt
poneka čaplja čezne za našim razgovorima
o pravilnom hodu kroz razbistren takt
još nije vreme da krenem
ne nadisah se dovoljno svežeg plavog
pluća mi kodiranim znakovima šalju poruke
nejasno ostaje šta u plavom traži cimet

još nije vreme da krenem
nisam se dovoljno izrezbarila muzikom
za mnom još nikad ne pođoše tamburaši i bosi Cigani
dok ne popadamo na ponovnom putu za Krakov

dozivaju me neke knjige ne želeći da ih preskočim
ne sada
ne napravih tapete od svilenog platana
ne izgrlih dovoljno drage ljude
ne poljubih sve čežnjive usne
i još sam gladna pahulja bilo kakvog oblika

još nije vreme da krenem
ne nagledah se njegovog rasta
sad kad cveta zdravo daj mi da uživam
dan za danom izmami novo divljenje:
Znaš, svaki čovek se može se opisati jednim zvukom

još nije vreme da krenem
to gnezdo za koje mislih da ne postoji nigde
možda u zemlji nemogućeg
mami me još neku granu da stavim
ne ogledasmo se dovoljno u zeleno-kestenjastom
i još bih da mu dosađujem svojim pričama
koje same sebi teško hvataju tok

 
sitnih dobrih dela po danu ne učinih dovoljno
isuši mi se grlo od svakodnevnog pripovedanja
da dan krije neponovljive radosti
iako je previše crnog ludila oko Zemlje

još nije vreme da krenem

maman ti se najdivnije smeješ
pošta se tada žali da se tresu neku žice
neka
još nije…

ne udavih nežnošću one koje volim
nijednom se ne iskakah po ganglijama
onima što se igraše sa mnom kao sa strunom
bez pardona

još nije…
za mnom plače par reka da nemimo pogledom
zovu me da budem riba
zajedno kikot da pustimo niz moje neuke skokove
traže me bosonogu

još nije vreme da krenem
Dama sa Hermelinom zahteva značanije mesto u Istoriji umetnosti
ne stižem da istražim, ispišem
i oslobodim svet Mona Izlizane lepote

još nije vreme da krenem
spiralni nemiri svetlucavog još bi da slikaju vazduhom
dok mi pričaju basne o mom životu
šešir stavim
ona ležaljka još bi da se ljuljuškavo topimo
od blaženstva neobjašnjavanja

još nije vreme da krenem

 

 
Jelena Stojković Mirić

KOGA POLJUBI MESEC

 

nezreo da se okrene licem
zametak pesme razdvaja mi karlične kosti
skraćujem se i to me plaši
nestaću u jednoj tački
koja može biti zlouporebljena
nepotpunim promatranjem
/ne mogu biti tačka
u njoj su izumrli geni poeme/

uče me da budem tropska fauna
osuđujući moje krive prste
Ti si Drvo koje hoda, javio mi je hodom sna
dobri duh istrebljenog Indijanskog plemena
tren pre nego što sam sebi trebala dati ime

dok su drugi proučavali anatomiju čoveka
srce se opijalo anatomijom
misonog epiderma jedne šume

uputstvo za pravilnu upotrebu reči
uputstvo za pravilnu upotrebu tišine, uzalud poklanjam
vrteći se oko ose čudnookog lista

koga poljubi Mesec
postaće prah u večnosti
svaki poljubac može biti varka
kao i večnost
/neka neko drugi dopiše
uputstvo za pravilnu upotrebu večnosti/

 

 

 
Jelena Stojković Mirić

 

 

 

 

 

 

U KRISTALNIM BARKAMA

ptice u kristalnim barkama pustili smo niz vodu

poruke u njihovom oku zaboravljamo prebrzo

duplikat zapisa ne postoji, našom greškom
i kome šaljemo zaboravljamo

možda sebe čekamo
sa druge strane vodenog ogledala

mesec me poljubio u čelo
i dalje tumačim
značenje postupka

 
svako možda pokloni se pred sigurnim:
te ptice su nam izrasle u kosi

 

 

 
Jelena Stojković Mirić

 

 

 

KAD DRVO REŠI DA UMRE

 

 

vino je rešilo da se prospe čeznući da postane vino u najboljoj boci
(i uspelo je postavši crvenkasta porozna bara)
osvesti se. odboluj ako već nisi
drvo je rešilo da umre
na drugom bregu posmatra ono sa zlatnim listovima
od njega ostaće daske za kovčeg i biće mrtvo
tvoji pokušaji zarivaće se retroaktivno  –  špenadle u tvom mesu
osvesti se. tvoja ljubav neće vratiti tvrdoglavo i slepo
crveni mak umire da bude ljubičasti jorgovan
svoju vrednost boji ništavilom i polja oko njega
osvesti se. odboluj ako već nisi
tvoj prijatelj je rešio da umre
na drugoj strani je živeo automobil sa jačim farovima
angažovanost je uzaludna
učinilo ti se da su ščepali razlomak
bitno/nebitno
osvesti se. nisi ti ovde lekar ničega
odboluj vino i drvo…
i, zabludu o svrsi tvog postojanja

kad drvo reši da umre

 

 
Jelena Stojković Mirić

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ZAVEDENO POD BESMISLENOST JEDNOG NASLOVA

najpre dotaknuh prstima same
obode ostrva gde živiš pustinjački
izranjajući iz velikih voda oslobođena iz čeljusti straha izdržljivosti
(izgleda tako jednostavno
poput naslanjanja na porube tvoje postelje)

neka mi oproste bića
okeanskih ravnica
na narušavanju vekovnih tišina
morala sam na taj put
sve one nemire  istetovirane
sa unutrašnje strane bića
kanuti pred tobom
sva ona pisma koja su mucala
u pokušajima savlađivanja prepreka drugih čula
rastajali smo se uvek pred nekim zidom
(nigde stanica i vozova kako to obično rastanci nalažu)
ona su padala pred mojim nedovoljno i najčešće izbrisana
nedovoljno
otuda čudnopisna koža

neka mi oprosti ekzaktnost
akvarel ruke grle najjače
ponirući najnežnije taknu telo-duh
vodene usne plamte bezbolnim jezičcima
rameni cvetovi ugriza pevaju rast

dok oni stignu do trodimenzionalnosti sna
prolaska kroz vreme i prostor
dok izgrade zgradetine laboratorije
dok sve to upišu zavedu precizno formulišu
mi ćemo ostati marginalizovani u toj trunci svemira
svakako nepismeni
nedvosmisleno preuranjeni
prapočetak i kraj

neka nam oproste ekzaktne nauke na rušenju

Jelena Stojković Mirić

Prethodno Stariji unosi

Goodreads

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 141 drugom pratiocu

%d bloggers like this: