MAMAN

Maman…

Sve je tu
breza nas gleda i smeši se.
Noć je već obukla duge rukave
legnem kraj maman tu tik iza leđa.
Zagrlim
poljubim srebrne vlasi
upijem miris
i duša mi se razneži
kao da sam dete
kažem sebi
ženo u godinama
ti si ipak dete.

Maman se seća WWII
priča o raznim temama
Noću ga sanja danju ponekad priča:
Mi bežimo uz planinu a dole gori Milanovac nikad to neću zaboraviti…
Mama, hajde da pričamo o lepim temama
Maman ko maman kaže: Mnogo ste mi lepi.

Sve je tu
breza nas gleda i smeši se.
Noć je već obukla duge rukave
legnem kraj maman tu tik iza leđa.
Zagrlim
poljubim srebrne vlasi
upijem miris
i duša mi se razneži
Onako..
tu se najslađe spava.

JEDVA VIDLJIVA TAČKA

Kornjača imitira puža, uvlačeći se u svoju kuću

Ljudi ćutke i dugo poniru u svoju kožu u sivom rasponu

Poema se sramno spržila u žutom valeru

(Ovde stoji jedva vidljiva tačka

Simbol podkožnog, izaberite po želji

Za sebe biram nesposobnost i treći i četvrti red.)

 

 

 

(Ljudi ćutke i dugo poniru prim. pev.)

 

Jelena Stojković Mirić

OSTARIĆE

Ne smej se mladosti i ti ćeš pojesti taj prah neminovnosti
Lale i narcisi u dvorištu
Isprepleteni brezama
I jorgovan, ljubičastim dostojanstvom
Ostariće
I kamen, veruj mi
(ne misli da neće)
i naši mili i voljeni
Ne smej se mladosti i ti ćeš pojesti taj prah neminovnosti
Cvetovi magnolije padaće pod starim pegama
I jeleni u poljima požaliće se drugima da im je koleno negipko
Vreme za koje kažu da ne postoji
već ispisuje sitnu boru tik do oka i boji srebrom vlas
Ne smej se mladosti i ti ćeš pojesti taj prah neminovnosti
Ponavljaće ti priče sedokosi
Grliće te rečima ako drhtavim rukama ne mogu
Takve ih na grudi priviti
ruke stare ljubiti, čašu prineti…
nema tu filozofije
samo srce što kaže
ako je pravo
Ti koji znaš sve ovo neću te imenom osloviti
Jer srce ti je baš takvo

Ostariće
I kamen, veruj mi
(ne misli da neće)
i naši mili i voljeni
Ne smej se mladosti i ti ćeš pojesti taj prah neminovnosti

Jelena Stojković Mirić

BLIZANCI

Pomatram Mesec kako se povremeno jede
Neprimećujući da se jedem i ja

Kosa mi jutros od stalaktita i stalagnita
Čudno se izvija
Srce mi zanavek vulkansko i to mu zameram

Često pominjem nutrinu, ptice, drveće
Treba mi brojač za često upotrebljene reči
Znam da ih ne bi izbacila
Izlizati se neće
Umivaću ih rukama rekama
Paučinastom dušom koju povremeno opajam
Glavu su mi isklesali odavno
Jedino eto ta kosa pećinska

Mislim dakle da li postojim ili ne postojim?

Učini mi se da smo svi u nekom trenu
Blizanci ljudima iz Pompeje.

Pomatram Mesec kako se povremeno jede
Neprimećujući da se jedem i ja

Jelena Stojković Mirić

NA MIKROSKOPSKOM ATLASU – Jelena Stojković Mirić (video)

MAHOVINA (video)

PEĆINA – Jelena Stojković Mirić (video)

PEĆINA

SNEŽNO OSTRVO PREDAKA – Jelena Stojković Mirić (video)

IZ MOJIH USTA IZLEĆU PTICE (negde) – video

PRED PRAGOM SNA DOLAZE MI NEŽNOGRLE PTICE – Jelena Stojković Mirić (video)

Prethodno Stariji unosi

Goodreads

%d bloggers like this: