ISPAPERJALA IZ ŠTAMPARIJE SREBRNASTA 10.12.2014.

 photo 011a31c9-7428-4e4a-9be2-9307cac551a0.jpg

Najavljivana zbirka poezije ELIZA IMA SRCE, ČOVEČE ili SREBRNASTO PAPERJE ispaperjala je iz štampe 10. decembra 2014.

Podeljena je u 11 ciklusa na 224 strane, gotovo pa sabrana dela. Ono što fali ovoj zbirci a što nije bilo ostvarljivo su moje slike i crteži na masnom papiru u punom koloru, želela sam ta dva dela sebe da spojim. No, ne treba biti neskroman.

Put od zametka poetske misli do štamparije na ovim prostorima je posut svim i svačim, ali nikako cvećem. Dugovala sam štampano izdanje samoj sebi ma koliko egocentrično zvučalo, odavno. Zato vi koji pišete ili počinjete da pišete ne odustajte od sebe nikada. Prva pisana reč je počela stihom, a danas smo ubačeni u podpodpodkategoriju, u ćošak zabačeni. Kad je uspelo meni u ovoj preteškoj godini, uspeće i vama. Borci za poeziju i ljubitelji poezije postoje uprkos negacijama.

 

 

Ova je olovka uvek pisala srcem i uvek će.

Jelena Stojković Mirić

18. decembar 2014.

 

 

Advertisements

Razgovor sa piscem: Jelena Stojković-Mirić

(Inervju izvorno objavljen na: http://konkursiregiona.net/razgovor-sa-piscem-jelena-stojkovic-miric/)

 

Srebrnasto paperje

Jelena Stojković-Mirić, rođena 1972. u Loznici (Draginac), a živi i radi u Beogradu. Po profesiji je nаstаvnicа likovne kulture. Bаvi se pisаnjem poezije, proze, slikаnjem, crtаnjem i vаjаnjem i sve to u skladu sa modernim vremenom objavljuje na svom blogu pjesničkog naziva Srebrnasto paperje srebrnastopaperje.wordpress.com

 Hvala Vam što govorite za portal Konkursi regiona. Saradnica ste portala Književnost org., imate svoj blog Srebrnasto paperje na kome objavljujete pjesme… Prvo pitanje za Vaš prvi intervju jeste: Zašto ste blogu dali ime Srebrnasto paperje?

JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:

Hvala i Vama što ste me pozvali.

Ovo je moj drugi intervju (smeh), prvi sam dala u detinjstvu, peti ili šesti razred osnovne škole. Iako je to bio dečji intervju pominjem ga jer je za mene predstavljao ogromno iznenađenje, uzbuđenje ujedno i zbunjenost.

Šimo Ešić, tadašnji novinar sarajevskih „Dečjih novina” dolazio je u moje mesto, nekad kao novinar, nekad kao gost festivala “Dani dečje poezije i proze”. Povod za intervju bila je pesma “Dunja” koju je među ostalim pesmama pročitao kod moje nastavnice srpsko-hrvatskog jezika. Dunja je zaista postojala. Imala je čudnu razgranatost, kao da je rasla sa nekom mišlju: Pružiću grane ovako da deci bude udobnije za sedenje. Na njoj smo jeli, pričali, družili se. Gotovo celo detinjstvo presedeli smo na njoj, a onda su je odsekli i na njenom mestu je nikla metalna ograda. Pokušavali smo da je spasemo ubacujući među grane kamenčiće, vršili razne diverzije, stražarili, ali nismo uspeli, pobedila je testera. Delom zbog tog događaja koji je u meni izazvao buru neprijatnih osećanja (iznedrio pesmu „Dunja“) i dan-danas ne volim metal, metalno-staklene zgrade koje niču po starim delovima Beograda. Bodu mi oči poput metalne ograde nasred onog lepog travnatog školskog dvorišta. Ima tu i toga da volim starine ili bar ono što podseća na starinu, muzeje, arhitekturu. Ljudi prate vreme iliti modu i u tom praćenju gube bogatstvo koje ne vide ili ih jednostavno nije briga. Svedok sam da bacaju starine pored kontejnera ubacujući u stanove neku novu našminkanu ivericu koja će propasti za par godina.

Redovno pratim nova arheološka iskopavanja (dokumentarni filmovi na internetu, novine) i čudim se koliko se sporo udžbenici menjaju. Deca još uvek misle da je najstarija otkrivena pećina u Španiji i u njoj najstarija slika oslikana ljudskom rukom, a nedavno je pronađena u Francuskoj mnogo starija ili Stounhendž (Stonehenge) se smatra nekim čudom a nikad nisu čuli za iskopavanja na Trbušastom brdu (Gobekli Tepe) koje je šest hiljada godina starije od prvopomenutog. Tamo su otkrivene gromade kamena i što je zapanjujuće imaju isklesane figure životinja, a nikome nije jasno kako su ih klesali i čime u to vreme. Deca sigurno ne traže nova otkrića, niti će ih iko to pitati za ocenu, nego uče iz udžbenika.

Ponekad se našalim da se za mnom može baciti ključ kada uđem u neki muzej ili posetim dobru izložbu. Ako je nalazište na otvorenom doživljaj je znatno veći. Vinča je nalazište na kome sam osetila neverovatan spokoj. Kada je vodič rekao da ne postoje nikakve utvrde i da verovatno nikada nisu ratovali, pomislila sam: Vinčanka sam!

Tamo i tako se rodila pesma „Teleport“: / uranjam kroz slojeve sebe / do neolitskog doba / u vinčansku kuturu/ bez utvrđenja, / razgovaram sa tvorcima figurina, / keramičkog posuđa. / Teleport otkucava / java / a ja, još ne bih u prezent / kroz levak vremena, / tamo bih odmorila./

Svaka starina ima više duše. Takođe rasplamsava maštu, budi radoznalost, mami misterioznošću. Tako se o jednoj staroj kutiji može ispisati mnogo priča. Ponekad izroni seta. Pre će mi pažnju privući neka skulptura na staroj zgradi, oronula kuća nego hipermoderna građevina.

A sada da se vratim na Vaše pitanje (smeh). Srebrnasto paperje je dobilo ime po pahuljama – po padanju snega, toj prirodnoj pojavi koja je za mene uvek svečanost i najbolja izložba na kojoj se mogu naći. Dovoljno je imati na sebi tamne rukavice, tamnu jaknu, raširiti ruke i evo je nova, jedinstvena izložba. Neumorno ih proučavam, posmatram i biram najlepšu. Te minijature kristala su me uvek radovale, svetlucanjem i oblicima. Kad vidim da pada onaj fini suv sneg to znači samo jedno: Srebrnasto paperje. Sneg ne pada, pada paperje – nežno, srebrnasto paperje. Tu je i slikar mraz. On je neverovatan talenat, a platno mu je obično prozorsko staklo. I te izložbe rado posećujem.

U Beogradu (i ne samo u njemu) neobično je ili nesvakidašnje videti odraslu osobu da se baca u sneg i valja po njemu. Uglavnom se pomisli da sa osobom nešto nije u redu (najblaže rečeno), ali taj ritual koji je postao moja tradicija svake zime dozvolim sebi. Ne baš na neočišćenom trotoaru, ali u parku obavezno. Nemam vremena da objašnjam prolaznicima da je stiglo srebrnasto paperje koje iznova i iznova izaziva u meni radost i da ne mogu da odolim. Radost treba živeti do poslednjeg atomčića.

Postoji i pesma sa tim naslovom, a završava se stihom: Ja sam samo srebrnasto paperje.

Recite nam nešto više o sebi.

 JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:

Ukratko: nomad.

Nešto više: evo, pročitaću stihove umesto biografije, odlomak iz poeme ‘’Moliću lepo’’:

„Moliću lepo da mi niko nikad ne piše biografiju / ne želim ni drvlje ni kamenje ni ordenje / tamo gde im nije mesto. / Ne želim šture podatke / jer niko sa mnom nije plivao u plodovoj vodi / jer niko nije šuškao jesenjim lišćem / mojim stopama tridesetpet / jer niko nije šetao ovu kožu po svetu / i niko nije zavirivao dublje od mene ispod nje / niko se nikad nije smejao tako običnim stvarima / niko nikad nije tugovao baš onako kao ova / obična smrtnica / i niko ne pamti bolje od mene slike u mojim očima.

Nemojte, bilo bi strašnih zabuna.

Neće mene dim cigarete ubiti / samo će me jednog dana sve neizlečene rane / ogrebotine ujedi / pokositi

i ne bih zaista, / ne bih / da tamo piše jedna jedina dijagnoza / ispod koje vrišti million malih ubica / običnog smrtnika.

(Ako dodam stihove iz poeme “Ja sam od onih bezbroj ali” to bi bilo previše.)

Na prvom konkursu časopisa ”Avlija” za najbolju neobjavljenu poeziju za 2011. godinu zajedno sa Jovicom Đurđićem podijelili ste prvu nagradu. U pripremi za ovaj intervjuu insistirali ste da napišem da ste rođeni u Dragincu kod Loznice. Jeste li imali avliju u Dragincu? Šta za Vas znači avlija? Na šta vas asocira ova imenica?

 

JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:

Prvi konkurs časopisa „Avlija“ i moja prva zlatna poetska medalja. Jako mi je draga – poklopila se sa proslavom petogodišnjice postojanja Srebrnastog paperja. Bilo je to dvostruko slavlje. Obzirom da je to regionalni konkurs, pesma nosi lepu poruku: Uvek sve može nežnije.

Insistirala sam da se napiše Draginac jer moje mesto nema porodilište za razliku od Loznice. U njemu sam odrasla i činilo mi se nepravedno prema njemu (i prema sebi) da se nigde ne pomene, baš kao što mi se u ovom momentu čini nepravedno ne pomenuti odličnog profesora Svetislava Stanišića koji mi je predavao književnost u gimnaziji u Loznici.

Avlija me asocira na toplinu, nešto blisko, prijatno, priraslo srcu.

U Dragincu sam imala više avlija, ne svojih u imovinskom smislu nego u onom toplo, priraslo srcu. Izdvojiću moju najveću avliju – školsko dvorište jer sam bukvalno odrasla u njemu (zgrada mi se nalazila u krugu školskog dvorišta). To dvorište ima dosta breza (mojih), njih sam prisvojila (ne zna se ko ih je i kada posadio). Imalo je i jablanove i dunju – imalo. I raju i graju i kad dođe doba svitaca onda smo trčali za njima. Izgledalo je kao da se svemir spustio na dlanove, ne moraš zabacivati glavu, tražiti vedro nebo ne bi li video srebrna čuda. Tu su i košarka, vratolomije, pečenje zelenjaka (mlad kukuruz). Nezgodno je bilo kad se razbolim, napolju se čuje graja, a ja moram da ležim. Tada su mi društvo pravile moje breze. Posmatrala sam ih dok su se njihale na laganom vetru, vodile smo unutrašnje dijaloge sve dok ne zaspim.

Moji su se doselili u Draginac tako da sam bogata avlijama. Bakino dvorište na planini Rudnik: drvena ograda, kamena podzida, česma, vajat, stolarska šupa mog dede, sto i dve klupe pod drvetom. Kruška sa koje sam brala plodove ne penjući se na nju – nije bilo potrebe, rasla je pod prozorom. Jedna višnja i jedina višnja u mom životu sa koje sam jela plodove iako ih ne volim. U nekoj pesmi ih pominjem kao malene planete. Kad bolje razmislim i bakin voćnjak mi je avlija, planinski potok ispod njega i livade. Kod druge bake: skriveno dvorište u sred grada na jugu. Tamo je bilo cveća, opet staza, burad s vinom koje je pravio moj stric i mirisi. U tim mirisima ostale su bakine banice (gibanice, pite), mirisi leta, reke Vlasine i  miris nečeg novog i upoznavanje sa istim – vlasotinačkim dijalektom. Ove godine sam prisvojila avliju Bore Stankovića u Vranju i još jednu, tragajući za dvorištem gde se rodila moja baka Vranjanka. Našla sam je.Ima stari bunar, lojze (vinovu lozu) i paprike koje se suše u njemu i poluurušeni kućerak gde se baka rodila.

Značenja ima mnogo. Za mene je avlija nebo, beli oblaci (u koje sam zaljubljena) i pahulje su avlija i breze i platani i reke i beli listovi papira.

Da li se sjećate prvih stihova koje ste napisali, prve nagrade koju ste dobili?

 

JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:

Ne sećam se prvih stihova koje sam napisala, pretpostavljam da sam ih napisala pre polaska u školu jer sam od prvog razreda objavljivala pesme u tadašnjem “Tik-Taku” (Gornji Milanovac). Nažalost, sve to nisam čuvala niti pridavala neki značaj tome. Sa ove vremenske distance volela bih da pročitam sve te pesme i nađem “Dunju”…

U mom mestu Nemci su 14. oktobra 1941. godine streljali 2950 ljudi, žena i dece.  Posle II sv. rata osnovna škola je dobila naziv  Spomen škola “14. oktobar’’, a od 1985. godine prvi put se  organizuje festival “Dani dečje poezije i proze”, Draginac.

Na tom Yu festivalu 1985. godine dobila sam treću nagradu za poeziju. Početak pesme je išao ovako:

Ne, nemoj reći mrtvi su jer nisu…

(To je jedini stih kog se sećam. Pesma je rodoljubiva i posvećena je žrtvama 14. oktobra.)

Onda ako tako mogu da kažem cijeli život pišete pjesme, objavljujete ih na svom blogu, a onda ih prenose brojni književni portali… Je li teško danas pronaći dobrog recenzenta i izdavača?

JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:

ZVRLJADISANJEMože se reći celi život jer me još nisu izdali stihovi ili ja njih, to je neka konstanta u meni.

Dobrog recezenta nije teško naći, ali izdavača jeste pogotovo kad je u pitanju poezija. Domaći pisci još mogu da se nadaju ako napišu roman ili neku drugu proznu formu. Uglavnom se štampaju izdanja koja su bila i ostala popularna, svetski poznati pisci… Ide se na obrt novca, na nešto sigurno. Izdavači neće da čuju za poeziju jer nije profitabilna. Dešava se da nekome objave roman, a onda na kontu toga udostoje istog autora objavljivanjem poezije, ali i to je retkost. No, nismo svi prozaisti.

Za samofinansirajuće knjige nije problem naći izadavača, problem je imati novac ili naći sponzora, ostalo onda ide glatko. Imala sam ideju da objavim zbirku u kojoj bi na svakoj drugoj, trećoj strani bila neka moja slika ili crtež (u boji) da spojim dve strane mene pod jednim koricama, ali to je preskupo. Uglavnom pominju tabak slika na kraju knjige kao jeftiniju varijantu a i tada se hvataju za glavu.

Tu su i konkursi, ali nas (generacije) koji smo upali u crnu rupu devedesetih, kada nije bilo ničega a kamoli Književnih novina preko kojih bi mogli doći do nekog konkursa gde je prva nagrada objavljivanje knjige niko ništa ne pita ili bolje rečeno ne misli.

Ko je u to vreme i mislio o konkusima!? Sad imamo internet, računare, Konkurse regiona gde možemo pratiti konkurse, ali nas iz crne rupe ograničavaju godine.

Recenzenta sam davno imala. Negde sa osamnaest godina spremila sam rukopis i dala ga Ljubivoju Ršumoviću (dolazio je na “Dane dečje poezije i proze” kao i Šimo Ešić, Mira Alečković i mnogi drugi). Rukopis sam petnaest puta prekucavala na pozajmljenoj mašini za kucanje. Smislila sam plan kako da mu priđem, šta da mu kažem. Imala sam jaku tremu, ali sam skupila hrabrost, prišla mu i dala rukopis sa molbom da napiše svoje mišljenje. Mislila sam da nikada neće odgovoriti, ali je odgovorio i napisao recenziju januara 1991. godine. Dan-danas je imam: Nad rukopisom pesama Jelene Stojković…

‘’…Srednjoškolka Jelena Stojković piše neobične, nadahnute, pametne, lepe pesme, a koje nisu ljubavne samo, i nisu samo refleksivne, nego su Pesme, sa velikim slovom P… i neću se zadovoljiti samo ovom složenom rečenicom, rećiću još nekoliko utisaka o njenoj poeziji.
To je poezija koja zna za sebe, koja vodi svog pesnika u svet samouvereno i bez osvrtanja. 

Jelena kaže “Gde god se okrenem svuda haos ljudi i njihovih uverenja”, ali pesma je zaštićena, pesma ide dalje, ruku pod ruku sa jedinim uverenjem koji pesnik ne skriva, a to je jezik! Tim jezikom naše ruke postaju “ruke đavola”, ali tim jezikom se veze i pitanje: Zar čovek nije iznad iznad svega? Nema lakog optimizma u Jeleninim pesmama, kao što ga nema niti u našem životu svakodnevnom! Jelena-pesnik lako komunicira sa večnošću, baš kao što lako personifikuje sve svoje sumnje, pretvarajući ih u saputnike.

“Opet si tu/ Moje zvezdano nebo”… kaže pesnik, obraćajući se sebi, odrazu beskonačnosti… To nebo-Jelena, nebo-pesnik ne zna reći “Mrzim”, kao što ni ta devojčica-emotivna bomba ne zna kada će i kako eksplodirati. Zato su ove pesme pune neočekivanih slika, lepih atrakcija, misaonih slapova, i neiskvarenih emocija.

Njene pesme su istinite, jake i uvek za korak ispred pesnika. Njene pesme neće odustati, čak i ako Jelena posumnja”.

Pišete pjesme, neke možemo čitati i čuti na Vašem blogu. Sami montirate lijepe video radove, glas, muzika, fotografija, video snimak… Ko Vam je od pjesnika koji su pisali ili još pišu na četvoroimenom jeziku blizak? Čije pjesme volite da čitate danas? Čije pjesme volite da govorite?

JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:

Pravljenje video-radova mi je treći talas i najmlađi (o druga dva talasa nešto kasnije). I,  kako rekoste sama montiram, sama smislim kako šta da se snimi, sama naslikam, nacrtam, izvajam i napravim video-izložbu.  Onda dođe momenat kada mi treba muzička podloga. Na YouTube prave probleme oko nje. Nasmejem se, jer ne znam da komponujem i sviram, a video bi bez podloge imao tanušnu dimenziju. Ako ovako nastave moraću nešto i zasvirati (smeh).

Mika Antić je uvek na prvom mestu. Nešto više Miki, o tome kako je uticao na nas Mikinu decu objavila sam na sajtu Književnost.org u rubrici “Idi, dovrši ti nebo” (jedna od priča Mikine dece). Mika je i slikao, imao je atelje na Petrovaradinu. Ja ne bih bila ja kad ne bih tragala za nečim. Prilikom posete Petrovaradinu pronašla sam atelje u kojem je slikao. Nema nikakve oznake (ispisane table) da je tu nekada bio Mikin atelje. Navikla sam se na to, ni u Beogradu u Prizrenskoj ulici nijednom tablom nije obeležena zgrada u kojoj je stvarao Andrić. Možete da pitate hiljade prolaznika, sumnjam da će jedan znati taj podatak, a znali bi da je tabla tu.

Spisak pesnika koje volim da čitam je podugačak: Žak Prever, Kamov, Silvija Plat, Bukovski, Česlav Miloš, Šarl Bodler, Vislava Šimborska, Edgar A. Po, Tin Ujević, Pablo Neruda, Zvonimir Golob, Petru Krdu, Majakovski, Vladislav Petković Dis, A. Ahmatova, Rabindrant Tagore, Pero Zubac, Branko Miljković, Vasko Popa, Crnjanski, poezija slikarke Milene Pavlović Barilli itd. U suštini stalno tragam za poezijom po antikvarijatima, gutam je. Zadnja knjiga koja mi je privukla pažnju je „Antologija norveške poezije“.

Nezahvalno je imenovati pesnike iz regiona koje čitam što putem interneta što u štampanom izdanju. Pišu sjajnu poeziju – poezija je živa! Samo iz beogradske i kragujevačke poetske scene nabrojala bih njih desetak tako da je bolje ostaviti ovako.

Pored svih nabrojanih moram da naglasim da neke muzičare smatram pesnicima. Milan Mladenović (EKV) je izjavljivao da ne voli da se njegovi tekstovi odvajaju od nota i ja to poštujem, ali i on je pesnik. Zatim, Džoni Štulić (Azra), Balašević, Arsen Dedić. Za Darka Rundeka, Olivera Dragojevića, Josipu Lisac, Disciplinu Kičme (Koja), Kebru iz Obojenog programa nisam sigurna da oni pišu tekstove, ali ko god da se „krije“ iza i oni su pesnici.

Retko govorim stihove, sem kada pravim poetski video-rad, ali kada se to desi govorim „Pijem“ Vladislava Petkovića Disa, „Fedru“ Jovana Hristića, „Uzalud je budim“ Branka Miljkovića, „Ne daj se Ines“ Arsena Dedića, „Belu ružu“ koja je poznata u izvođenju Arsen&Šerbeđžija, a autor je po mojim saznanjima Kubanac Julijan Marti Perez.

Govorenje stihova odavno sam prepustila Radetu Šerbeđžiji. Često ga slušam, toliko često da su mi u kući rekli: „E, ovaj Šerbeđžija je ostvario stanarsko pravo kod nas!“. Zato sam na njegovom koncertu znala svako slovo pa i gumbelijum roža fino điši.

Pretpostavljam da Vam je najdraži poklon knjiga, možete li neku od njih izdvojiti?

JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:

Da. To je knjiga za kojom sam tragala godinama, a stigla je kao poklon “Ulepšavanje nevidljivog” (Hagiografija o Miroslavu Antiću) od Draška Ređepa. Još je štedim, čitam po pola strane, jer su takve knjige retke i dragocene. Možda je to smešno i nerazumljivo, ali naprosto mi je žao da je celu pročitam, a mogla bih ne u dahu nego u pola daha. Nešto slično radim i sa knjigom Pola Gogena “Zapisi civilizovanog divljaka”. U njoj su sabrana njegova pisma i već na početku knjige otkrila sam da deo njegove ekranizovane biografije u kojoj on napušta porodicu i odmah odlazi na Tahiti nije tačna. Pored čiste književnosti volim čitati pisma slikara, pisaca, pesnika, njihove prepiske. Pisana su njihovim rukama i samim tim su mi zanimljivija. Dosta sam naučila iz njih. Ko bi pomislio da je Rilke sedeo u studiju mog omiljenog vajara Ogista Rodena i pisao o njegovom radu.

 Odakle ljubav prema knjigama, poeziji, umjetnosti?

JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:

JASIKA EGOJ Rasla sam okružena knjigama jer su mi roditelji prosvetni radnici. Sem toga u moje vreme nije bilo video-igrica, deset TV-kanala, samo crtać u 19 i 15.  Učlanila sam se u biblioteku pre polaska u školu. Još se sećam mirisa starog lojanisanog poda i bibliotekara koji me je preslišavao da li sam zaista pročitala to što nosim. Mislio je da se igram sa knjigama.

Ponajviše uticaja što se poezije i slikarstva tiče imao je moj pokojni otac. Znao u sred bela dana recitovati Jesenjina, Rilkea, Lorku i neke koje sam zaboravila. Kao istoričar imao je dosta knjiga Starog Rima, Grčke i ostalih u kojima je bilo slika – tu sam se srela sa mozaicima, skulpturama, pećinskim crtežima, egipatskom umetnošću.

Majka mi je pred spavanje pričala bajke (kao i druge majke) i mnogo je čitala. I opet knjige, bilo je nemoguće ne zaviriti u taj svet.

Sve što je tata recitovao vremenom mi je ušlo u uho, pa čim bi krenuo da recituje ja uglas sa njim: “Sutra me probudi što ranije moja majko strpljiva i prosta…” ili “Pesmu o Keruši”… i ima još jedna: ’’Idem trnju da se vinem / nek po cveću žene gaze…’’

 

Bavite se i slikarstvom. Zapravo to Vam je profesija na neki način, zašto ste baš izabrali da slikarstvo studirate, a ne književnost?

JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:

Prvo sam izabrala književnost. Upisala sam se na Filološki fakultet u Beogradu i napustila ga odmah u prvoj godini zbog razočarenja što nema savremene književnosti, nečeg poput kreativnog pisanja. Jednostavno nije to bilo ono što sam očekivala da ću zateći. Ostali su mi neki predmeti i predavanja u lepom sećanju npr. Staroslovenski mi je bio zanimljiv i predavanja profesora Vladete Jankovića.

Ipak to nije bilo dovoljno da ostanem tamo zato sam upisala drugu stranu mene “Višu školu likovnih i primenjenih umetnosti” i završila odsek Nastavnik likovne kulture. Tamo je sve bilo kretivnije – radilo se jeste, po četiri sata vajanja, slikanja, crtanja… plus teoretska predavanja, ali je bilo lepše. Ona druga strana mene koju sam “napustila” ostala je sa mnom. Nastavila sam da pišem po sopstvenom osećaju, a ovamo dobila kreativnije, praktičnije i življe studije.

I dalje jedrim na ta dva talasa, kako me koji ponese: pisanje ili slikanje. Nikad se ne silim: Danas moram da napišem toliko redova ili naslikam. Ne, ne moram jer nema draž i ne uživam u tome. Čekam da me ponese, a kada me ponese onda zapisujem gde stignem i na čemu stignem, zavisi koliko je jak talas. Ako je talaščić onda se javi kao jedan stih koji se u nekom drugom danu ili mesecu začuje jače i razvije u talas.

 

Šta najviše volite da slikate i u kojim sve tehnikama radite?

JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:

Naklonjena sam figurativnom slikarstvu i tu su najvećim delom zastupljene figure žene. Nikad ne idem do čistog realizma ili hiperrelizma i apstrakcije, što neke dovodi u zabludu da čovek/žena koja i to naslika, nacrta ne zna naslikati realan portret. Naglašavam pogled, ruke, stopala, a zašto, neka ostane bez odgovora.

Dok je bio mlađi, sin je moj pravac nazvao ovim rečima: “Mama ono tvoje Viju-Viju.” Tako da se mogu pohvaliti da moj pravac ima originalan i simpatičan naziv Viju-Viju. Jedan dan me je zatekao kako slikam portret na kome sam uradila realistično oko, pogledao je sav zaprepašćen i uzviknuo: “Mama okooooo!!!” Zapravo nije verovao niti sam mu objašnjavala da se ne možeš upisati na umetničke studije ako ne znaš da naslikaš, izvajaš, nacrtaš realistično. I ja sam umalo povikala: “Profesorice figurina!” Na ispitu iz vajanja profesorica je odvojila sve što je relizam (za bacanje) a na drugu stranu stavila ono što je imalo neku moju crtu, lični pečat, rukopis i rekla: “Idite ovim putem.” To nije bio slučaj samo sa njenim predmetom već i sa crtanjem. Shvatila sam da nas sve vreme teraju da usavršimo relizam a da nas posmatraju i traže naš lični pečat.

Volim kombinovanu tehniku, akvarel, akrilik, ulje, a najviše suvi pastel i presovan ugljen (on mi je kao deo ruke jer sam u osnovi bolji crtač nego slikar). S druge strane ako nemaš dobar crtež  kao osnovu nemaš ni dobru sliku. Radim i sa tušem i perom lavirane crteže.

Kod vajanja me facsinira dodir gline, osećaj kada ničemu udahnem život. Te figurine promatram kao žive čovečuljke. Svaka odiše nekim osećanjem: spokoj, tuga, prkos, mir. Drugačije su žive od naslikanog i nacrtanog zbog trodimenzionalnosti.

Kao što smo spomenuli, na youtube-u možemo pronaći Vaše video radove, sve sami radite, i moram priznati da lijepo govorite svoje i tuđe stihove.

JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:

Na tom kanalu (http://m.youtube.com/user/horkolibri) ima svega: eksperimentisanja sa slikama, poigravanja sa “filmskom trakom” i montažom mnoštva fotografija (da bi se napravilo dva minuta spota), pravljenja amaterskih spotova za neke muzičke numere koje volim (poseban video (i duboko proživljen) je “Samo da rata ne bude” gde sam oslikala lice i ruke temperom, osmislila kako koji kadar da se snimi, “glumila”. Njega sam postavila kao himnu Srebrnastog paperja.). Ima i video-zapisa sa nekih poetskih nastupa i poetskih video-radova u kojima govorim svoje stihove ili ih postavim da idu kao tekst da bi muzička podloga došla do izražaja. Mogu se čuti (ili pročitati) pesme: “Čuo sam”, “Prisvajam krovne antene”, “Vasilisa”, “Kao one večeri”, “Rudnik svetlosti”, “Žena vekovna”, “Leptir”, “Nisam video Marija”, “Ubistvo ljubavi”, “To još niko ne ume” itd.

Nikad ne znam na čije stihove i kada ću napraviti video. Nekada imam sve sklopljeno u glavi, ali nemam dobar video material.

Sve je to amaterski i može bolje, ali sam uglavnom zadovoljna jer sam ih mnogo uradila sa štapom i kanapom.

Ne može se sve zapisati filmskom trakom i ne treba. Najdraži nastup mi je bio kad sam čika Raši Popovom na njegovoj mini-promociji knjige “Kad sam padao u fras” govorila odlomke iz moje pesme “Čitaj mi bolji svet”. Tematika je bila bliska i govorila sam ih na njegovu molbu.

Taj nastup je proistekao iz niza slučajnosti. Krenula sam da kupim Antićevu knjigu a naletela na čika Rašu – čoveka koji mi je davno preporučio “Ulepšavanje nevidljivog” sa naglaskom na: “…za Mikine sladokusce!”. Videla sam ga i ne znajući da će se tu održati promocija prišla da mu se još jednom zahvalim za preporuku i ostala tu.

Imate dva video rada sa stihovima ’’čoveka koji je sav od svetlosti stvoren…’’.

JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:

To je jedan video-rad iskorišćen za pesmu i priču. Napravila sam ga za njegovu pesmu “In memoram” a kasnije sam na isti video dodala tonski zapis dok sam čitala priču “Kad sam bio garav”. Korišćenje istog videa nije bila slučajnost.

Mika zaslužuje mnogo više obzirom koliko godina drugujemo. “Upoznali smo se” u kući moje drugarice kod koje sam videla komplet njegovih knjiga koji joj je darivao otac. Među njima sam prvi put videla „Horoskop“, „Hodajući na rukama“, „Tako zamišljam nebo“. Pozajmila mi je ceo komplet i preda mnom su se otvorili novi horizonti, najpre u pesmama, a zatim i u načinu kako su opremljene – umetničkim fotografijama. Uletela sam u taj svet pun mudrosti, lepote i neke posebne topline, učila sam da hodam na rukama, gledam ribe na krošnjama. Kasnije sam stigla do “Koncerta za 1001 bubanj”, “Savršenstva vatre”, “Mita o ptici”.

Počesto govorim ko nije čitao Miku u detinjstvu nije podojen čistom ljubavlju.

 

Raspadom bivše SFRJ pokidane su veze i u kulturi, ali kako novonastale države tako i kultura gravitiraju jedna prema drugoj, prožimaju se, ako ni zbog čega onda zbog četvoroimenog jezika koji svi razumijemo. Kako ste doživjeli raspad zajedničke države i šta to zapravo mladog čovjeka opredjeljuje u životu da bude dobar ili loš? Zašto je ispalo tako mnogo loših ljudi u Jugoslaviji?

JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:

Razumemo se naravno i posle raspada najpre je upravo kultura počela da nas spaja. I kad se ne razumemo ako postoji dobra volja onda su tu prevodioci. Navešću primer slovenačkog sajta pesem.si, gde mnogi pesnici iz regona objavljuju pesme. Oni su ove godine objavili zbirku najboljih pesama po mišljenju uredništva. U njoj su zastupljeni pesnici iz Slovenije i pesnici/pesnikinje van tog govornog područja (imala sam čast da se među njima nađe i „Vasilisa“).

Nije nikakva nepozananica da danas pisci, pozorišta… gostuju u novonastalim državama. Postoji kulturna saradnja.

Primer spontanosti je sajt Bundolo. Zanimljiv je jer mladi ljudi iz regiona na njemu objavljuju pesme i priče i ove godine je iz štampe izašla treća zbirka sa tog sajta “Bundolo offline 3”. Promocije se drže u Zagrebu, Beogradu, Kragujevcu, Sarajevu.

Pre punoletstva sam putovala po Poljskoj zajedno sa ostalim osnovcima iz lozničke opštine. Sve je bilo kao u bajci. Obilazili smo zamkove (čak i prespavali u jednom preuređenom u hotel), katedrale, nadaleko poznat rudnik soli u kome postoje čitave dvorane i u njima skulpture od soli, a onda smo se zatekli u kuli iznad ulaza u Aušvic. Jedino tu su svi ućutali i slušali šta govori glas sa trake koji nam je pušten kada smo ušli u kulu. Jedno je videti fotografije logora, a sasvim drugo osetiti, doživeti, videti. Ulazili smo u gasne komore. Iako je to po nekima traumatično za decu koja nisu punoletna (a i za odrasle), ubeđena sam da bi svako dete (ljudsko biće) na ovoj planeti trebalo da poseti taj logor.

Kao dete sam se u Aušvicu pozdravila sa mržnjom.

(Normalno je da ne možemo voleti sve ljude, neki nas povrede, gaze i pregaze, dokusure. Svako od nas ima takvo iskustvo i to je ono ne volim tu osobu (jednina) bez generalizacije po veri, naciji, bez žigosanja.)

Aušvic, bezbroj pitanja u glavi, neverica, taj jeziv doživljaj sagledanog najviše se može osetiti u pesmi “Čitaj mi bolji svet” (nažalost, neki delovi te pesme zauzimaju stihovi potaknuti raspadom SFRJ).

“Rat je svinjarija” (ispeva Prever), svinjarija je i kada čuješ vest da su mnogi nacisti, zločinci, doživeli duboku starost i “slučajno” su ih pronašli baš negde u njihovoj osamdesetoj, devedesetoj godini života. 

Raspad SFRJ sam doživela tragično. Sve te slike stradanja, spaljene kuće, granatiranja, mrtvi, ranjeni, izbeglice, mobilizacije, scene kada vojna policija odvodi studente književnosti iz amfiteatra i znamo gde ih šalju, vidimo da su u klopci a ne možemo im pomoći. Loznica je na samo pet kilometara od Bosne, bili smo izmešani, jedni su išli u Bosnu u srednju školu, drugi dolazili u Loznicu, a onda bum granica i čule su se i videle vatre. Demonstracije protiv rata, sistema koji se zbog medijske blokade nisu mogle čuti dalje od Beograda, suzavci, prebijanja, krv. Onda bombardovanje.

Ovo mi je najteže pitanje. Mogla bih iz priča drugih, iz ličnog iskustva, pisati satima.

Rođena sam u toj zemlji i kao što negde reče (ili napisa) Albahari kad su ga pitali iz koje zemlje dolazi: “Ja sam iz zemlje koja više ne postoji.”

Mladog čoveka počev od faze odojčeta vaspitavaju roditelji. Ako se ono od cucle vaspitavada tamo negde postoje bauci u ljudskom obličju, koji ga mrze i da će doći da ga pojedu, takvo biće se neće formirati kao dobra osoba, jer će imati unapred zacrtane bauke – neprijatelje. S druge strane ako ga vaspitavaju da ne postoje bauci, kasnije, pod uticajem okoline, sticajem raznih okolnosti može da se desi da bude loša osoba (verujem manje loša od prvog primera). Imamo i primere gde ispod istog krova izađu petoro totalno različitih ljudi – to su karakterne crte (mogu svi da budu dobri, loši ili neka druga srazmera).

Zašto je ispalo tako mnogo loših ljudi u Jugoslaviji. Nema jednostavnog odgovora na ovo pitanje.

Svi bi trebali razlikovati dobro od lošeg, to se bar uči svugde, vrtić, škola, basna, bajka.

U svoje ime mogu da kažem da su me vaspitavali da ne mrzim i da sam lošem, zlu i mržnji rekla zbogom u Poljskoj.

Deo odgovora je u odlomcima pesme: “Čitaj mi bolji svet”:

Ana, imala sam terasu mladosti sa koje sam gledala / čisto nevino zvedano nebo, / onda su mi / za početak, oteli terasu. / Krtice zla izrovarile su moju zemlju, / bacili novo mlado meso u grotla vatrena, / bacili su sela i gradove, / reke su se u krvavim očima ogledale, / novi bezimeni i imeni, / nevini, / počeli su mi se javljati: / Sanjaj nam život do kraja, lepši, / u svoj svojoj punoći,/ sanjaj nam polja radosti, / pšenicu, dvorišta, domove, / sanjaj nam ptičji pev…/  I ja im sanjam, / sanjam, / al’ ne znam kako da im odsanjam spaljene fotografije, / nove ljubavi, / školske drugove,/ kako da im dosanjam sve/ u svoj svojoj punoći od mira, / gde niko nukud rasuo se nije / sa ove i one strane vidljivog?

Al’ kome pišem ovo? /U istom ruhu, / pred istim znamenjem,/ nemani se klanjaju svetom zlu./ (Da li je ikada rođen čovek!?) / Nanovo i nanovo, / zaklanjam oči nevinim, / bezimenim i imenim, / sanjam im sve što mogu./ …

Ponekad sebi dosanjam kroz vekove, / da neba nisu nikad zavrištala, / dok me sa mojih svetih slika / gledaju znakovi srca, / modre im suze iz komora, / pišu, / pišu, / i sama sebe ponekad lepše dokuckaju. / Ponekad sebi dosanjam čoveka,/ dok padam u poslednji pogled: / Čitaj mi, /čitaj mi bolji svet!

“To još niko ne ume”, autor pjesme i video-rada Jelena Stojković-Mirić: http://www.youtube.com/watch?v=2eEWAs-WWG0

“Eduarde, zemlja će me voleti”, autor pjesme i video Jelena Stojković-Mirić: http://youtu.be/u4iDmiqhEvs

 

 

NOVI BROJ ČASOPISA LIBARTES

 

 

 

Novi broj časopisa Libartes (broj VI, avgust 2012), možete čitati na sledećem linku: http://libartes.com/ .

http://libartes.com/2012/avgust/poezija/jelena_stojkovic_miric.php

Svetlo na Kosančićevom vencu (Oživljavanje prostora)

(Beograd, 13. jul 2012.)

Mesta, gradovi, predeli, reke… emituju bezbroj različitih slika, osećanja, energija ili obrnuto – mi im dajemo svoja bezbrojna emitovanja.
Ne treba mnogo mašte da bi se zamislilo kako ta naizgled neživa pojavnost oseća, baš kao i mi, i stvara svoju sliku nas – ponaosob, jer i mi kao jedinke, pojavnostima/nepojavnostima, zavisno od raspoloženja, vremena, lične boje trena, šaljemo posve različite nijanse. Ali, u tome ipak postoji uravnoteženost, gotovo konstanta doživljaja.
Ako mi možemo doživeti drvo, zašto ono ne bi moglo doživeti nas?!

Nanesemo li na tu spregu, sećanja i slike onih koji su napustili ovaj svet pre jednog, dva, tri, deset vekova, na onih bezbroj slobodno dodajmo još bezbroj, ma kako to matematičko-jezički nemoguće zvučalo. Jasno je da ne možemo dosegnuti njihove projekcije pohranjene duboko u ljudsku dušu, u pamćenje jedne kosti, ali možemo ponešto naslutiti jednostavnim posmatranjem nas sadašnjih. Neko se, na primer, nikada neće okrenuti za nekom zapuštenom, ruiniranom zgradom, ali će sa divljenjem posmatrati novosagrađeni “svemirski brod“ od stakla, metala i betona u sred starih delova grada. U jednom starom i ruiniranom ima više duše i topline nego u pet “svemirskih brodova“ i upravo zbog toga zastajem pred njima (to je ona pomenuta konstanta).

Mogu da zamislim nekog ko je pre II sv. rata prolazio Kosančićevim vencom, ulazio u zgradu Narodne biblioteke Srbije, možda tu radio ili posuđivao knjige.
Može li taj neko osetiti u nekoj bezimenoj ravni, mene i mnoge druge koji godinama prolazimo pored rupe u tlu iz koje vire ostaci podrumskih delova, malo zidina, koje su sve što je ostalo od te kuće knjiga, starih rukopisa, mapa, novina, spisa na pergamentu, slika, gravira posle bombardovanja zapaljivim bombama 6.aprila 1941. godine?
Sve je izgorelo, sve što se za to zdanje skupljalo i pre 28. februara 1832. kada je zgrada izgrađena.

Beograd je poznat po svojim lagumima, podzemnim prolazima, rimskim ostacima. Zakopaj malo po površini i već će se naći neka sena prošlih vekova. Poznat je i kao vremešni starac koji naravno zaboravlja i gubi stvari. Ipak, ne možemo ga okriviti za sve, naprosto on ne može sve sam.

Moju prvu šetnju Kosančićevim vencom pamtim po otkriću prostora na kome je nekada bila biblioteka. Isprva sam mislila da je to što sam “otkrila“ povezano sa Kalemegdanskom tvrđavom zbog blizine, ali uskoro ću saznati da je to ogromno groblje knjiga, ostavljeno da se samo od sebe sređuje i održava, u kandžama grabljivice zaborava.

Rana na Kosančićevom vencu iz koje će rasti vidljivo-nevidljivi korov koji će prekrivati grad i šire, gotovo sedamdeset i jednu godinu. Neko je tu u ne znam kom vremenu, dobacio onako na brzinu tek prvu pomoć u vidu ograde.

Kroz tu ogradu i divlje rastinje sledeći put sam videla deliće podnih pločica Biblioteke i u tom momentu preda mnom je počela da raste ta zgrada, da se stvara od neke magle i da se misli: Ovo je moguće napraviti ponovo – istu takvu zgradu. Postoje stare fotografije Biblioteke, možda je moguće izvesti repliku po njima. Da li će podrumski delovi izdržati repliku?
Nisam arhitekta da dam odgovore na ova pitanja niti sam jedino biće kome se ukazala vizija zgrade. Postoji još ljudi koji reaguju na same reči: biblioteka, zgrada, knjiga, književnost, čitanje. Mada smo malo žigosani kao čudaci koji rade nešto što treba maltene kriti – čitaju.

Poznavajući vreme i prilike i istovremeno nerazumevajući zašto niko ništa nije uradio po tom pitanju kada se imalo i moglo, moje šetnje na Kosančićevom vencu nastavile su se u upitno-sivoj nijansi, u tihom hodu u društvu melanholije i sete. U poštovanju prema kremiranim stranicama i povremenim gnevom zbog nemicanja prsta.

U tim šetnjama pomišljala sam da bi taj prostor neko mogao uzeti i podići neki novi tržni centar ili stambenu zgradurinu (dobra je lokacija) i tako sahraniti groblje knjiga još dublje.
Nasuprot tome desilo se nešto pozitivno, na moje zadovoljstvo i zadovoljstvo drugih prisutnih (i neprisutnih), ovaj prostor je večeras u 20 časova, 13. jula 2012. oživeo.

Održano je prvo “Veče na Kosančiću“ u akciji Narodne bibliteke Srbije “Povratak knjige na Kosančićev venac”. Najavljeno je da će se na ovom mestu svakog drugog petka, tokom letnjih meseci čitati poezija i proza. Nadam se da će se desiti još jedno čudo, a to je natkrivanje ovog prostora kako bi se ove večeri održavale i posle toplog perioda.

Svetlo na Kosančićevom vencu pojavilo se iznenada, a prvi kontakt sa onovremenim i ovovremenim, započeo je književnik Vladislav Bajac čitanjem tri odlomka iz Gastronomadskih priča (izdanje Arhipelag, 2012.), uz muzičku pratnju dve akustične gitare. Odabrao je pravu meru, niti predugačko niti prekratko, taman toliko da zadrži pažnju. U delu “Restorančić Bertol Breht“ čitao je odlomak o trećem i njemu najzanimljivijem restoranu vezanom za Bertola Brehta: „Treći, ceo bočni zid naslanjao se na groblje.“

Dok je V. Bajac čitao da su ljudi u tom restoranu stojeći zauzimali istu ravan kao i susedi na groblju, organizatori su, verujem, nemajući bolje osvetljenje polako palili mirišljave svećice po zidovima i ciglama nekadašnje biblioteke.
Momenat prepun slučajne simbolike.
Doživljaj i emitovanje slika, na groblju knjiga do mene se došunjala rečenica Duška Radovića: „Na uglu ulica (…) srušena je prizemna kuća, nečiji dom i draga uspomena. Ako vam večaras nestane svetla, zapalite sveću za njenu dušu.“

(Ovo svetlo je moglo da se upali mnogo ranije, jer po Beogradu se samoorganizuju mladi ljudi i govore svoje stihove na poetskim večerima, u podrumima i klubovima. Samo je neko trebao da im otvori vrata.)

Da li su nas knjige iz biblioteke čule i kakvu su sliku projektovale? Ili možda likovi iz knjiga, pisci? Ko je kako od prisutnih doživeo ovo prvo veče svetla na Kosančiću i šta su emitovali u druge dimenzije?- ostavljam nekom naučniku da se duboko pozabavi tom neobičnom spregom, koja je sigurno dok ovaj prostor nije oživeo ocrtala novu, jedinstvenu i višeslojnu mapu.

Ako mi možemo doživeti prostor, zašto on ne bi moglo doživeti nas?!

„Po meni je padao svetlucavi prah: Tu ste.“

 

 

Jelena Stojković-Mirić
(13.6.2012.)

Tekst je izvorno objavljen ovde.

 

Konkurs za najbolju kratku priču (Narodna biblioteka Bor)

Narodna biblioteka Bor

RASPISUJE

Konkurs za neobjavljenu kratku priču pisanu na srpskom, hrvatskom, crnogorskom ili bošnjačkom jeziku

Konkurs traje od 9. jula do 15. septembra 2012. godine.
Žiri će svoju odluku saopštiti
na konferenciji za štampu
18. oktobra 2012. godine.

Članovi žirija za 2012. godinu biće:

Mirko Demić, predsednik žirija (Kragujevac)
Ana Janković (Bor)
Vesna Tešović (Bor)

Sva dodatna objašnjenja o uslovima konkursa,
kao i o načinu slanja priča
su na sajtu Narodne biblioteke Bor

Narodna biblioteka Bor – konkurs za kratku priču

Nagrade:

Prva nagrada, 20.000 dinara
Druga nagrada, 15.000 dinara
Treća nagrada, 10.000 dinara

ORIGINAL – dokumentarni film o nastanku pesme “Ja sam od onih bezbroj ali”

Dokumentarni film o nastanku pesme “Ja sam od onih bezbroj ali” (i o još nekim temama), snimljen je kao dokaz i ujedno odgovor na pitanje ko je i kada napisao tu pesmu.

Krađa pesama, kršenje autorskih prava je uzelo maha te je došlo vreme da javno pišem i pričam o tome. Ova pesma  je naprosto postala hit za kopiranje, zloupotrebu, a meni je toga preko glave. (Bilo je i pokušaja krađe pesme “Srce Čergar”.)

Na Srebrnastom paperju pesmu “Ja sam od onih bezbroj ali”, objavila sam 3. februara 2007. god., a prilikom selidbe Paperja (o čemu možete čitati u zaglavlju O srebrnastom paperju) računar je zabeležio datum objave 31.avgust 2010., što se jasno vidi ispod pesme ili pored naslova (levo):

https://srebrnastopaperje.wordpress.com/2010/08/31/ja-sam-od-onih-bezbroj-ali/

U dokumentarnom filmu Original – Ko je napisao pesmu „Ja sam od onih bezbroj ali”, amaterskom i spontanom, možete videti i čuti mnogo više.

Pomenutu pesmu, između ostalih, objavila je i osoba pod nickom Jana Vila na svom VIP blogu na Press Online, kao svoju i pod naslovom “Drugo lice…”.
U komentarima ona ne navodi da pesma nije njena, niti je pesma potpisana mojim imenom.

Posle moje žalbe, pesma je navodno izbrisana, ali je i dalje vidljiva na sledećem linku:

http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/post/32/Jana+Vila/40641/Drugo+lice+….html

i sve dok je na ovom linku vidljiva, smatram da nije obrisana.

Molim sve one koji su preuzeli pesmu (dobronamerno ili zlonamerno), objavili je bez navođenja imena autorke (mog imena) da započnu sa brisanjem pesme ili potpisivanjem. Ko je ima potpisanu pseudonimima jelenaartpoezija ili jelenaart (kako su me neki nazvali), a pod kojima odavno ne pišem, neka je potpišu sa punim imenom i prezimenom kao i navođenjem linka do izvornog teksta (prvi link u tekstu).

Ovim dokumentarcem, nadam se,  razrešava se pitanje, daje obaveštenje i stavlja tačka na autorstvo pesme.

Nadam se da više neću imati potrebe da pišem i govorim o ovakvoj temi i da se Paperje neće pretvoriti u vesti o povredi autorskih prava
te da ću konačno početi da odmaram.

Jelena Stojković-Mirić
22.06.2012.

Bitna napomena:
Kopiranje ovog teksta sa dokumentarnim filmom, a u cilju širenja istine je dozvoljeno

Rezultati konkursa Šumadijske metafore 2012

Na jubilarni 25. književni konkurs “Šumadijske metafore” pristigao je veliki broj radova iz zemlje i inostranstva.

Žiri za poeziju u sastavu: Radomir Andrić, predsednik, Bratislav Milanović, član i Dušan Stojković, član, doneli su odluku o nagrađenim, pohvaljenim i odabranim radovima.
Prvo mesto i štampanje knjige u izdanju ” Šumadijskih metafora” osvojila je Snežana Radojević , pesnikinja iz Kule, pesma Vremenski palindrom. Drugo mesto u kategoriji poezije osvojio je Miloš Janković iz Beograda, pesma Vino iz banjiške, a treće Oliver Janković takođe pesnik iz Beograda,  pesma U krzno uvijena smrt.
(nagrađenima će biti štampane sve tri pesme)

Pohvaljeni:

Jelena Stojković-Mirić, Beograd, pesma Greška u oku slikara.
Damir Nedić, Kragujevac, pesma Telegram.
(pohvaljenima će biti štampane dve pesme)

Petnaest odabranih:

Zlatko Vasić, Apatin;
Jelena Zarubica, Kula;
Vlada ILić Sm. Palanka;
Miroslav Kostić Kole, Beograd;
Marko Leštanin, Kraljevo;
Branislav M. Vuković, Berane;
Kaja Pančić-Milenković, Pirot;
Ana Mitrašinović, Mladenovac;
Miroslav Pavlović, Krnjevo;
Igor Rems, Bar;
Jevrosima Ristović, Beograd;
Obren Ristić, Knjaževac;
Gordana Smuđa, Beograd;
Stanislav Stefanović, Odžaci;
Bajo Džaković, Jagodina.
(ovim autorima štampa se po jedna pesma)

Za objavljivanje u zborniku:

Snežana Freya Čkojić, Valjevo; Saša Todorović, Kruševac; Žana Marković, Kragujevac; Tomislav Milošević, Kragujevac; Slobodan Đekić, Vršac; Predrag Petrović, Kruševac; Marina Drobnjaković, Novi Sad; Ozrenka Dragić; Jefimija Kocić, Niš; Mirjana Danilović, Beograd; Anđela Pendić, Beograd; Milosava Mijović, Novi Beograd; Katarina Fiamengo, Novi Bečej; Miloš Stojanović, Zemun; Jasmina Malešević, Beograd; Borisav Blagojević, Ćuprija; Vladimir Dulanović, Nova Varoš;
Slavica Paunović, Kragujevac; Olivera Marković, Kragujevac; Dušan Mijailović Adski, Niš; Srđan Opačić, Novi Beograd; Jevrosima Ristović, Beograd; Dragan Nedimović, Beograd; Ana Nikvul, Mladenovac; Vladimir Bjelanović, Nova Varoš; Danijela Bogojević, Valjevo; Nebojša Božinović, Niš; Tatjana Salinder, Beograd; Slaviša Krstić, Sm. Palanka; Saša Ugrinić, V. Plana; Vidak Maslovarić, N. Beograd; Tijana Radovanović, Valjevo; Olga Trubarac, Mladenovac; Maja Danilović, N. Beograd; Milan S. Kosović, Beograd; Aleksandar Soknić, Beograd; Tomislav Đokić, Paraćin; Ljubomir O. Vujović, Beograd; Dimitrije Nikolajević, Kragujevac; Balša Rajčević, Beograd; Vladeta Kolarević, Brezovac; Slobodanka Luković, Kragujevac; Eleonora Luthander, Stokholm; Tamara Hron, Ruski Krstur

Ostatak teksta (rezultate konkursa za prozu i esej) možete pročitati na književnost.org.

 

 

Nаgrаdni konkurs “Pesnički pozdrаv proleću”

Kulturno umetničko društvo “Kаrаdžić”
Književni klub kud “Kаrаdžić” Loznicа
rаspisuje nаgrаdni konkurs “Pesnički pozdrаv proleću”

Prаvo učešćа nа konkursu imаju svi učenici osnovnih i srednjih školа.

Nаgrаde će biti dodeljene u tri kаtegorije:

1. zа uzrаst od prvog do četvrtog rаzredа 1.,2.i 3 nаgrаdа
2. zа uzrаst od petog do osmog rаzredа 1.,2., i 3 nаgrаdа
3. zа uzrаst od prvog do četvrtog rаzredа sr.šk. 1.,2., i 3 nаgrаdа

Pesnički rаdovi se mogu slаti nа аdresu:
Kud “Kаrаdžić” Jovаnа Cvijićа 12.    15 300 Loznicа

Temа slobodnа.

Rаdove slаti pod šifrom, rešenje šifre poslаti u posebnoj koverti.
Konkurs trаje do 14 mаrtа 2012.god.
Nаgrаde će biti uručene nа dаn prolećа 21.mаrtа 2012.god.

preneto sa: konkursiregiona.net

PRVA ZLATNA POETSKA MEDALJA

avlija-logoRezultati konkursa časopisa AVLIJA za najbolju priču i pjesmu u regionu za 2011. godinu

Rožaje – Na međunarodnom konkursu/natječaju za najbolju neobjavljenu priču i pjesmu u regionu za 2011. godinu na bosanskom, srpskom, hrvatskom i crnogorskom jeziku koji je raspisala redakcija časopisa za kulturu, književnost i društvene teme AVLIJA koji izlazi u Rožajama, učešće je uzelo 518 autora iz 17 država svijeta (najviše iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, zatim Crne Gore, i po nekoliko autora iz Makedonije, Bugarske, Grčke, Češke, Austrije, Italije, Njemačke, Velike Britanije, Holandije, Australije, Novog Zelanda, Japana i SAD-a).

Žiri je jednoglаsno odlučio dа prvu nagradu za najbolju priču ravnopravno dijele Berislav Blagojević iz Banja Luke (Bosna i Hercegovina) za priču ‘’Srce od terakote’’ i Branka Selaković iz Užica (Srbija) za priču ‘’Sećanja postaju večnost’’.
Drugu nagradu ravnopravno dijele Aida Šečić iz Sarajeva (Bosna i Hercegovina) za priču ‘’Fotografija’’ i Đurđa Vukelić Rožić iz Ivanić Grada (Hrvatska) za priču ‘’Njegova strana ulice’’. Treću nagradu ravnopravno dijele Lejla Kalamujić iz Sarajeva (Bosna i Hercegovina) za priču ‘’U potrazi za Rajem’’ i Jovan N. Bundalo iz Beograda (Srbija) za priču ‘’Plac na ruinama’’.

Prvu nagradu časopisa AVLIJA za najbolju neobjavljenu pjesmu u regionu za 2011. godinu ravnopravno dijele Jovica Đurđić iz Malinske (Hrvatska) za pjesmu ‘’U haljini još miriše lan’’ i Jelenа Stojković-Mirić iz Beograda (Srbija) za pjesmu ‘’Uvek sve može nežnije’’.
Drugu nagradu ravnopravno dijele Mirela Udovičić iz Tuzle (Bosna i Hercegovina) za pjesmu ‘’11. 7.’’ i Amir Alagić iz Pule (Hrvatska) za pjesmu ‘’Kako smo se samo smijali’’.
Treću nagradu ravnopravno dijele Aleksandra Lekić Vujisić iz Podgorice (Crna Gora) za pjesmu ‘’Besana’’ i Majo Danilović iz Beograda (Srbija) za pjesmu “Ćutimo moja majka i ja’’.

Detaljnije možete pročitati OVDE  .

DODATAK:

Prva zlatna poetska medalja stigla je na peti rođendan SREBRNASTOG PAPERJA.

Književnost.org u Top 10 najboljih Ex Yu sajtova

Informativni portal za književnost Književnost.org uvršten je u 10 najboljih Ex Yu Web sajtova na najvećem natječaju za najbolje Webove u Hrvatskoj i regiji VIDI WEB TOP 100 za 2011. godinu. Na natječaj se prijavilo oko 2.700 webova, no filtar Stručnog vijeća sastavljenog od profesionalaca iz web industrije nominirao je njih 1.739. U toj konkurenciji portal Književnost.org odnio je laskavu titulu izbora u Top 10 sajtova s prostora bivše Jugoslavije.

Žiri: Odlučio je sadržaj!

Najbolje webove procjenjivao je žiri sastavljen od 60-tak stručnjaka iz raznih područja znanosti, gospodarstva i tehnologije te redakcija i organizacija u Republici Hrvatskoj. Između 1739 nominiranih žiri je birao najboljih 100 hrvatskih i 10 regionalnih stranica u 11 kategorija.
Organizatori poručuju da je ove godine žiri imao najteži posao od svih u 13 godina postojanja natječaja Vidi Web Top 100. Postoji veliki broj domaćih webova, no ove je godine po prvi put potpuno došlo do izražaja da dobar web čini njegov sadržaj. Naime, tehnološko znanje, koje je u našem slučaju već prije odredilo Stručno vijeće, jednostavno mora biti zadovoljeno u startu, dok pravu dodanu vrijednost čini upravo sadržaj weba koji privlači posjetitelje. Ukratko rečeno, sadržaj je po prvi put do nogu potukao tehničku izvedbu, a time se povodio i žiri.

Književnost.org: Petu godinu donosimo svježe književne vijesti iz regiona

Ovo je veliki uspjeh za naš portal, poručio je pokretač Književnost.org, Goran Karanović. – Već godinama smo prisutni na virtuelnoj književnoj sceni regiona, zahvaljujući potrebi da informacije iz svijeta književnosti budu dostupne svima u državama koje govore jezikom koji međusobno razumiju, te velikom radu naše male redakcije.

Do izražaja je došla vrhunsko idejno rješenje, dizajn i programerske sposobnosti web developera Lea Bevande koji je zaslužan za oblik i “pogon“ Književnost.org od pokretanja, pa do današnjeg izgleda; također veliki doprinos u optimizaciji i nadogradnji portala, te brojna kreativna rješenja koje je u Književnost.org ugradio multimedijalni umjetnik i web programer Darko Jeftić. Tako je stvorena platforma na osnovu koje radi naša mala, ali odabrana redakcija koja je zaslužna za svakodnevno svježe književne vijesti za naše čitatelje.

Mala, ali odabrana redakcija – gonjena entuzijazmom

Pored vrijednih novinara, dopisnika i suradnika koji su kroz godine svojim radom doprinosili i doprinose portalu, najviše pozornosti i hvale zaslužuju oni koji su žila kucavica Knjizevnost.org i koji kontinuiranim svakodnevnim radom osiguravaju vijesti za ljubitelje književnosti u regionu. Najuže jezgro redakcije čine Branislava Džigurski, Mirjana Simović, Lejla Kalamujić, Elvira Mezit, Jelena Stojković Mirić, Dajana Sučić, te nezaobilazni Dragan Radovančević koji radi na portalu od prvih godina pokretanja.

Ovog i ovakvog Književnost.org ne bi bilo ni bez velikog doprinosa Vedrane Trlek i Tatjane Janković koje su združenim snagama godinama radile na portalu uređujući ga.

Njihov rad i trud veći je ako se u obzir uzme činjenica da Književnost.org od svog osnutka radi bez ikakvih materijalnih sredstava, slobodno i neovisno, samo i isključivo na entuzijazmu redakcije koja vjeruje da književne vijesti treba širiti.

Krupnim koracima u budućnost

Budućnost Književnost.org leži u većem organiziranju i kvalitetnijem radu koji bi trebala osigurati nova pojačanja u novinarskom i menadžerskom smislu. Imamo za cilj biti još bolji u budućnosti, te pokušati po prvi puta od pokretanja pronaći sredstva koja će portalu pomoći da radi profesionalnije i na najbolji način ispunjava svoju misiju: osigura kvalitetan i potpun protok informacija iz književnog svijeta u regionu na zadovoljstvo svih ljubitelja književnosti – poručio je Karanović.

Prethodno Stariji unosi

Goodreads

%d bloggers like this: