WHO-KO-TKO

Tko me je pronašao, pitao: Who painted this picture? Ko je trapavim engleskim pisao odgovore? Tko je shvatio da govorimo istim jezikom, manje-više, gore-dole? Cepidlake vanka iz ove sfere. Tko je piskarao pesme ne znajući da rađaju pjesme prekooceanske
i tko to još nije svestan toga?
Čija mi je ruka danonoćno davala kisik, zrak i krv? Tko je trčao na koledž predavanja vukući me sa sobom skrivajući svoj bol da udomi moje more? Tko je pitao: Kako se kaže, počinjem gubiti riječi? Jesmo li mi to otrovale duše zrakom, vazduhom, cestama, putevima ili su duše postale lijek i smijeh jedna drugoj. Kome to nije smetalo pominjanje deteta u svesnom nemajčinstvu. Tko mu se radovao sred vlastite izgubljene borbe i snovima koji vape i tko to još ne zna da je heroj?
Tko će u naše kože da nam dokaže da se ne može birat sister hercom? Tko je otirao ožiljke ratova, shvaćao i shvatao, i tko će da mi dokaže da je nemoguće da smo se upoznale na neviđeno? Na dlanu smo se držale, padale, ustajale, spremale se za letove. Tko da me ubedi da ne osećam miris valovite kose, da nisam bila pod njenim drvetom gdje čita? Je li to duše pišu određenim znakovima? Ko je lumpovao uz romske pesme uz glazbu, muziku, i tko da mi zabrani točku, tisuću?
Tko je zapravo rodio ovu pjesmu pred kojom mi nutrina plače i pjeva, ovog jutra ko zna koje godine dok pišem upute za čitanje, dok te grlim i kažem: Nema padanja sister, ustajaćemo, istrajaćemo, život jest prekooceanski ali naš je dom tu, gde žena može shvatiti ženu.
Tko me to poznaje toliko? Tko sebi neće priznat dar i odgovoriti:Who wrote this song?

 

HRVATSKO-SRPSKA-SRPSKO-HRVATSKA ELEGIJA
U Americi

Kako je živeti
Isprekidana između neba i zemlje,
Između žudnje i odbojnosti prema domu,
Između svakodnevnih niskih letova iznad mog stabla, iznad mog čitanja,
U ružičastoj sjeni oblaka,
Pod sijalicom vani, sa komarcima i ljubičastim nebom,
Dok se štakori šuštanjem u grmu pretvaraju da su veverice?

Kako živeti, opstajati, postojati, između zvuka cikada i aviona,
Kad je bivši dom na drugom kontinentu,
Sada u zvuku obranog žita i tihih valova Jadrana, koji blago ljujkaju penu po skliskom kamenu nevidljivih stopa.

Kako disati zrak pun vode, bez mirisa soli, lavande, lovora.
Bez ruzmarina, ali sa povremenim tragovima magnolije, gardenije, zagušenom bukom auto-puta pred zastoj?

Kako sastaviti snove iz neba, koji me stalno preskaču,
Za zemljom dečjeg obdaništa u kome vrište novi glasovi,
Nijedan moga deteta?

I kako, molim vas, recite mi,
Kako da grlim svoju nerođenu sestru,
Koja vapi za svojim zelenim domom,
Za našim zagrljajem kod belog konja,
Do kojega nikad neće doći? Ali svejedno sanjamo, razapinjemo, predemo, kidamo, sastavljamo, paramo pa ponovo vezemo, kukičamo, štrikamo naše bezglasne misli?

A štakori šuškaju i komarci se šuljaju po svoje kapljice krvi.
I noćne buve planiraju svoje krađe, kad zaspemo.

Kad od nas kradu svi,
Nadleću nas svi,
Zaobilaze svi koji nisu razapeti,
Koji nas trebaju i ne vide,
Ali ne znaju stati, pogledati, videti, čuti, osjetiti našu cjelinu radosti i bola,
U jednom.

Osim dve mačke.
Jedna riđe-bela.
Jedna mahagoni-crna.
Jedna po travi,
Jedna na betonu,
Jedna muška,
Jedna ženska.

One osete sve i osete isto.
Bez jezika.
Bez zvuka.
Bez poezije.

One čitaju svaki uzdah
Svaki izdasaj.

Tko će da nam vrati izgubljeno sestrinstvo u detinjstvu
U mladosti,
U majčinstvu i nemajčinstvu,
Pre rata,
Pre pedeset. Pedeset i jedne. Pedeset i druge.
Tko?

 

 

 

 

Jelena Stojković Mirić i Sanda Špicmiler

Na kutku belog oblaka – spava nejasna tuga (Milena Pavlović Barilli)

Milena Pavlovic Barilli

I
Sull’angolo di una nuvola bianca
dorme la tristezza inderfinita
–nella melodia perpertua
silenziosa e trasognata
in mezzo al brivido astrale.
Solo il pianto buio del bosco
agita i suoi capelli d’argento
perduti nell’ occhio della distanza.

Milena Pavlović Barilli, slikarka i pesnikinja, rođena je u Požarevcu  5. novembra 1909. godine. Njena majka, Danica Pavlović bila je učiteljica i pijanistkinja, školovana na Konzervatorijumu u Minhenu. Tamo je upoznala Mileninog oca Brunu Barillija (poznatog italijanskog kompozitora, muzikologa i pesnika). Školovala se u Beogradu, Minhenu (1926-1928),  usavršavala svoje slikarsko umeće u Španiji, Londonu i Rimu. Izlagala je samostalno u više navrata u  Požarevcu i Beogradu, Parizu, Rimu, Firenci, Njujorku i Vašingtonu.

Za vreme života nije mogla naći posao ni kao učiteljica crtanja na našim prostorima. Ukletost genija ili… ?

Njen slikarski opus kao i ona, ostali su nepoznati široj javnosti sve do sredine 20. veka kada je o njoj počeo da piše poletne eseje Miodrag Protić i otkupljuje slike od Milenine majke pripremajući fond za Muzej savremene umetnosti u Beogradu. Tada o njoj počinje pisati i Lazar Trifunović (profesor moderne umetnosti i tadašnji direktor Narodnog muzeja u Beogradu). Vest o početku II sv. rata zatiče je na prekookenaskom brodu, jer se u  septembru 1939-te uputila ka Americi. Novac za kartu imala je zahvaljujući prodaji slike „Kompozicija“, njenom meceni, pesniku Sibi Miličiću.

Na brodu je nastala pometnja jer su neki želeli da se vrate za Evropu, a neki ne.
Milena je sa broda kontaktirala svoju majku tražeći savet. Ona ju je posavetovala da ide tamo kuda je krenula i pored sasvim izvesnog dugog neviđanja sa ćerkom, čvrsto verujući u njen talenat i želju da joj se snovi ostvare. Ne sanjajujući na kakvu je plovidbu otišla njena Milena.
U Americi je na početku teško živela, kasnije je zarađivala (pored prodaja slika) sarađujući sa značajnim modnim časopisima i časopisima za enterijer…Vogue, Harper’s, Glamour, Charm. Dok ispisujem ove redove na zidu ispred mene stoji reprodukcija slike „Dama u fotelji“ iz 1928. godine.

Tokom celog života pored slikarstva Milena se bavila poezijom. Pisala je na španskom,  francuskom i italijanskom jeziku i objavljivala u Italiji u periodu od 1934-1936. Ostale pesme, napisane u Njujorku, na francuskom, između 1940. i 1945.,pronašla je jedna jugoslovenska naučnica, koja se bavila Mileninim američkim periodom.*

Udala se za Roberta Tomasa Goselina iz Čikaga 1943. god.. Umrla je 6. marta 1945. godine u Njujorku. Po zvaničnim izveštajima od komplikovanih posledica pada sa konja i njenog krhkog zdravlja, najverovatnije od srčanog udara. Njena urna sahranjena je u Rimu, gde su sahranjeni i njeni roditelji. Njena smrt je ovijena velom misterije što se može pročitati u knjizi Adelle Macola „ Aquae passeris“, koja nije rezultat pukog maštanja autorke već njenog podrobnog istraživanja i traganja za dokumentima o Mileninom životu kako ovde tako i u Italiji. U istoj knjizi mogu se pročitati pisma između Mileninog oca i majke kao i Milenina pisma. Tu je i tragičan opis slike Brune Barillija koji je dugo nosio Mileninu urnu i govorio prolaznicima da je to njegova ćerka Milena.  Tek po završetku II sv. rata, Mileninu majku zatiče vest da joj se ćerka udala i da je preminula. Pokušavala je dugi niz godina da stupi u kontakt sa Goselinom koji se kasnije ponovo oženio i dobio dve ćerke, ali u tome nije uspela.

Od tada Danica Pavlović-Barilli intezivno i neumorno radi na skupljanju slikarskog opusa svoje ćerke, njenih ličnih stvari itd.. Na porodičnom imanju u kući porodice Pavlović u Požarevcu zahvaljući gospođi Danici, otvoren je muzej Milene Pavlović Barilli. Da li zbog nedostatka izložbenog prostora ili zbog nečeg drugog tamo je prikazan tek delić Mileninog stvaralaštva i ličnih stvari: odlivci njenih ruku, palete, boje, Milenina stolica, deo slika. Ostalo stoji po kutijama.

Na samom ulasku u Milenin dom stoji ploča sa Mileninom pesmom:

I

Na kutku belog oblaka
– spava nejasna tuga
u neprekidnoj melodiji,
tihoj i zasanjanoj
usred zvezdane jeze.
Samo tamni plač šume
trese svoju srebrnu kosu
izgubljenu u oku razdaljine.

Ne znam da li se Milenino slikarstvo pominje u uđžbenicima Likovne kulture. Ne verujem i ne znam, a još manje verujem ili znam da li se neko bavi njenom poezijom u uđžbenicima jezika. Ono što sa sigurnošću znam je da je Milenino slikarstvo nešto što opija i začara čim ugledaš njenu prvu sliku (tako smo se „srele“), nešto što te tera da potražiš sve njene slike.

„Svrha umjetnosti je da je osjetimo, a ne da je razumijemo; i zato uvijek kad hoćemo da govorimo o umjetnosti služeći se razumom, govorimo samo gluposti.“ (Remi de Gurmon)
Zato se neću uplitati u tumačenja njenih slika i pesama, samo ću otškrinuti vrata do Milenine poezije, jer ona se traži sa lampom (mozak mi daje viziju njene slike „Devojka sa lampom“ –  podsvesna paralela).

Zbirku njene poezije nemaju u muzeju u njenom rodnom Požarevcu niti su je imali u Beogradu na velikoj izložbi povodom proslave stogodišnjice Mileninog rođenja. U nekim knjižarama, ako zatražiš Mileninu zbirku pesama, po inerciji ti nude monografije i monografije, knjige O Mileni, ali niko ni da pomisli da ponudi blago sa imenom „Neverni anđeli“ (izdavač NOLIT, 2009.) – Mileninu poeziju .
Ono što sa sigurnošću znam je da je ovo delić Mileninih pesmama iz te zbirke, podeljene u tri ciklusa: ITALIJANSKE, FRANCUSKE i ŠPANSKE pesme, izabranih sa  nadom da još neko uzme lampu u ruke i krene u potragu za Nevernim anđelima.

II

Spalićemo mesec
da upotpunimo noći
da odrešimo snove
da zaustavimo dah.
Onda će Igra
poteći iz naših dlanova suhih života. Ni hitra
Ni spora neće biti
Biće sama
Kao veliki šestar
potpuno uporedna
s mehaničkim ritmom
raspadanja.

V

Jednim jedinim okom
videli smo svetove
tvrde i sive puteve
vode što mru od žeđi.
Zbog toga,
oni koji ne saznaše
okovaše nas, misleći da nas imaju.
Ali naš je život bio sigurniji
nego busola –
jer mi bejasmo deca Sokola.
I, čekajući čas pogubljenja
rasla su naša krila
tako ponosita
i tako silna,
da ni njihov užareni čelik,
ni otrov njihovih gubica
nije sprečio veličanstven let
naše ravnodušnosti.

VIII

Od dolaska silnih voda
izbledela je glavna ulica.
Ali za nas
što ne možemo hodati
važni su samo horizonti.
U krilu svoga spokoja
živećemo u miru
nepokretnog napretka.
Nećemo hteti da bolje shvatamo –
jer reči
nisu po našoj ćudi.
Pobelećemo
u dnu opšte tmine
lišeni pokreta,
u tišini
dozvolićemo da spadne
teret koji smo smatrali svojim.

IX

Neverni
kao anđeli
očiju staklenih –
jedu zvezde
i mračnim rukama ruše
kosture.
Stižu do vrhunca
da opet počnu od glave,
vukući
zapletene grčeve
crne
i prividno žive
na tamnim i mutnim ramenima.

(Iz ciklusa ITALIJANSKE PESME; preveo Nikola Bertolino)

II

Šuma je umicala pod snegom…
Svukla sam cipele
jer su bile od plamena,
a sneg,
tako lagan
i nežan,
topio se naočigled pod mojim koracima.
Sve bih učinila
da ga više ne uništavam.

Kakvog li neobičnog putovanja!
Ni sa kim se nisam morala rastati.

SABLAST

Oh, mlade žene u belo odevene,
ovaploćenja čini i potajnog milovanja,
da li ste ikad ljubav videle?
Daleko na horizontu,
pre nego što svane dan, njen bledi lik,
skriven pod zlatnom kosom,
s grudima natopljenim krvlju,
kreće se sporo, sanjareći u skitnji.
Čuvajte se, ne recite mu ništa,
on je stariji nego svet,
skupite svoje skute, sklopite crne rukavice
i vratite se neopažene, sa ugaslim mesecom.

Njujork, juna 1941.

(Iz ciklusa FRANCUSKE PESME; preveo Nikola Bertolino)

IV /a/

U mojoj svesti tvoja slika
jača od svetlosti.
Kidajući strune svetlosti
utisnuo si svoj lik
u moju svest.
Samo mudraci razumeju moje reči,
za ostale
vreme donosi pepeo.
Kao beskrajni nerazgovetni glasovi
krstare dani mojim životom,
kao seni
i kao vode.
Ali ja ostajem da sanjam pokraj tebe
jer tvoj dah je jedini magnet
koji sam srela na ovom putu,
sada se odmaram.
Na licu nosim svetlost jedne zvezde,
u srcu tvoju sliku.
Samo mudraci razumeju moje reči.

V

Sve su mi reči bile tužne.
Sada mi je milija
ćutnja.
Život je dug
kao nepoznata reka.

XIII

Načiniti kopiju mozga
uvučenog u samog sebe
i neki drugi put ga obasjati njim samim.
Zapaliti ga
naduti
nadeti –
sve dok ne prekine krug.
Potom
spojiti struje
u magnetni čvor
i mahinalno nabaciti kuku
na klin horizonta.
Potom
nema žurbe
i nema zakašnjenja.
Ispada da je sve
predviđeno
i spojeno
u ravnoteži.
Centrifugalni ples
može početi,
noseći u vrhovima prstiju
pozlaćene spirale,
sa ritmom koji je večan
koji traje
koji se niti umara
niti odmara.

 

(Iz ciklusa ŠPANSKE PESME; preveo Radivoje Konstantinović)

*citat iz knjige „ Aquae passeris“, Adelle Macola (CLIO, 2000. god.)

 

Jelena Stojković-Mirić

 

 

(Izvorno objavljeno na književnost org., 29. 02. 2012.)

Yankee Doodle Dandy

Nemam omiljenog američkog pisca. Baš ih nešto ne volim.

Da je Hemingvej, čiji su romani prenatrpani onim bezveznim „reče on, reče ona, reče, rekoh..“, napisao samo „Zbogom oružje“, tad bacio pero i odmah da se latio puške, mogao je kod mene da ostane upamćen kao dobar pisac.

Da nije Stiven King, onakav, nenormalan, sve paranormalne ideje telepatski ukrao od mene i donekle ih upropastio, možda bih o njemu mislio kao o dobrom piscu. Ovako znam da zbog plagijatorske griže savjesti pije i da je prestao da se drogira jer za drogu nema para pošto mu je inspiracija presušila od kad sam ja izmislio “antitelepatski vibrator”.

Džon Grišam, po sopstvenom priznanju, roman od četiri stotine strana napiše za šest mjeseci. Kakav je on onda pisac kad se zna da ja, ovakav pisac, moj roman, ne znam od koliko strana, pišem dvadeset godina i za dvadeset godina sam napisao samo treću rečenicu, a za prve dvije se još mislim.

Ono na čemu stvarno zavidim američkim piscima su imena mjesta u kojima se odigrava radnja njihovih priča. Kada uzmete roman ili priču sa naslovom „Murder in Beaver Creek“, ne možete da ne osjetite jezu čim otvorite knjigu. Ili da ne zamislite tog misterioznog gospodina iz „Man of Golden Valley“, ili da ne poželite da upoznate i odmah oženite glavnog junaka, junakinju, t.j., romana „Lady from Green Lake“, podrazumijevajući se da to nije neka patka.

Zato ja, hendikepiran toponimima koje je neko ovdje davno, kako je gdje stizao, pakosno lijepio, ni ne počinjem sa pisanjem.

Zamislite da napišem priču „Ubistvo u Kurikućama“. Ko god bi vidio naslov, znao bi da je tu neko nekog umlatio maljem ili tarabom. Ili „Mostovi okruga Ostrelj“. Možete li da zamislite okrug koji se tako zove? Ostrelj. Ili „Dama iz Pripčića“. Probajte da je zamislite, a da ne zviždi. Ili, zamislite na šta bi morao da liči glavni junak romana „Čovjek iz Donje Rženice“. Ili dileme mladog pastira da li da ode ili ostane, nazvati „Poslednja noć u Crhlju“. “Vjenčanje u Trubini”. „Smrt u Kukuljama“. „Maestro iz Godočelja“ ili “Margarita iz Korita”. Ma, daj..

Ali, rešenje za ovaj moj problem može biti veoma prosto- Izbjegnem katastrofalna imena naših mjesta, a iskoristim ekstravagantna vlastita imena ovog kraja i napišem ljubavni ep: „Milojica i Umihana“.

A ako mi, po običaju, ne bude išlo, odseliću se za Ameriku, napisaću „East side story“ i biću moj omiljeni američki pisac.

Objavljeno u „Black & White“
10.decembar 2011.
braunovic.wordpress.com

autor: Braunović

„Kad sam bio garav“ Miroslav Mika Antić

 

video rad: Jelena Stojković-Mirić

http://miroslavantic.blogspot.com/2008/08/kad-sam-bio-garav.html

MIKA MI POSLAO ANĐELA DA MI DOŠAPNE NJEGOVU NIKAD OBJAVLJENU PESMU

Mika mi poslao Anđela
da mi došapne njegovu nikad objavljenu pesmu

protivteža površnima
onima koji gaze preko svega
izgleda postoji

protivteža svima
u kojima je nekad bila duša čovečna
a sad visi kao prazna mahuna

ne verujem da je slučajno
stigla baš u ovaj čas:
to me Mika ponovo uči da hodam na rukama
i šalje Anđela
da mi došapne
njegovu nikad objavljenu pesmu
sav od svetlosti stvoren

Hvala Miroslavu Miki Antiću i Anđelu.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

*hodam na rukama- Mikine reči
*sav od svetlosti stvoren- Mikin stih

PEHAR MIKA ANTIC 2

MOJA MALA ISPOVEST

(Jeleni Stojković-Mirić)

Mаlа ispovest nа tаnjiru
Mаlа ispovest nа stolu
Dа li mogu dа je kusаm,
dok je sаmo nа tаnjiru
Dа li mogu dа je kusаm,
dok je sаmo nа stolu

Kolenа mi drhte
Ruke mi poigrаvаju
Ipаk, spustiću tаnjir nа sto i
stаviti ruke među kolenа,
čvrsto ih pritisnuti
Dа mi više ne poigrаvаju
Dа kolenа prestаnu dа drhte
Dа budu jedno i čvrsto

Dа mogu dа mislim nа svoju mаlu ispovest
Dа mogu dа je njuškаm
Dа mogu dа je oblizujem
Dа mogu zube dа zаrijem u nju i
usisаm je…

Ne želim dа se rаzleti u hiljаde аtomа
Jer ondа to ne bi više bilа mojа mаlа ispovest.

Danjiel Đukić

Ja bih nekako da se odmorim

Ja bih nekako da se odmorim
ja bih nekako da se sakrijem
ne želim da se krećem po sceni
ne želim da mi ljudi tapšu
hoću da budem glumica bez publike
hoću da budem muzičar bez instrumenta
stanite vi gore
da čujem ja vas
da tapšem ja vama
recite svi vi u glas – O Romeo, zašto si Romeo…?
a ja ću plakati
a ja ću se smejati:
O, poklonite se, poklonite se,
sada svi svi meni
ja ću vama bacati cveće
ja ću želeti da ponovo kažete svoje
Samo, samo da bih ja mogla još malo da se odmorim
Molim vas, ne silazite sa scene
(predstava mora da traje)…

 

Danijel Đukić

DVE PESME U GOSTIMA

1.
Ostavljam jedan mali pogled
Jedan dodir toplih dlanova
2.
Ostavljam pored zida uzdaha
Mlado pitanje koje ce
vrisnuti sutra.
3.
Ostavljam ti jedan osušeni cvijet
jer ti je samo to potrebno
4.
Ostavljam suze nadahnuca
5.
Ostavljam poeziju koja
Je uvijek bila korak ispred mene
6.
Ostavljam sjenke drveca,
Klupu u zabacenom kutu perivoja
gdje je moja cežnja pronalazila
pjesmu svijeta
7.
Ostavljam plamen trenutka
i uragan inspiracije
8.
Ostavljam u samoci najdražu
Ostavljam maglu ljubavi
Ostavljam vrijeme koje traži da se zakopamo
I niknemo kao novi proljetni cvijet.
Ostavljamo dok netko drugi ne zatvori
vrata naše uzaludnosti…

*********************
Nosim na dlanu mlado polje suncokreta
ustajem da bih zaplesao na posljednju
skladbu tvoga srca
Ja i ti poezijo poput dvije velicanstvene
Iluzije
Ja i moji nokti koji polako kruže
tvojim mekim uvojcima
Tražim inspiraciju koju mi odbijaš pokloniti
Ustajem dok se trulež odvaja od tijela mojeg
Jesam li dobrodošao
Jesam li poželjan
Ili možda tvome mnogobojnom oku
smeta ova sumorna prostitucija
Glazbo
Glazbo koja mamiš
Poezijo
Poezijo koja si tu da bi me casno ošamarila
Na tvojim koljenima sanjam posljednji san
I nestajem u tvojim grudima
Ono što sam pohlepno cuvao
Sada je na tvojim prozracnim dlanovima
Poezijo dopusti da klonem
Dopusti mojoj cežnji da gola
pred tobom ostane

autor: kamovic

(objavljeno uz saglasnost autora..)

2009.

MOLITVA

Kad umrem
gospode Bože
molim te nemoj
da bude zima
Znaš kako strašno
duva na grobljima
probija ispod kože
kroz kosti seče
šta sam se puta
smrzo na njima
Ni pop ne može
da peva kako treba
Daj
ako mogu da biram
nek bude to
u kasno proleće
kad vetar
lagano pirka
tek da otera
oblake s neba
ili da pomiluje cveće
i da zašumi vres
da svima lepo bude
I orkestar
da poželi da svira
nešto veselo
i svi da se uhvate
u ples
Kad umrem
gospode moj
kad mi dođe vreme
daj
da se ne gnjavimo mnogo
Nek bude sve
iz jednog cuga
kao kad nogom
konzervu skloniš s puta
Nemoj da me rastežeš
kao makarone
niko ne voli
lečenja duga
Daj ako može
da svršimo s tim
za pet minuta
Daj mi da jednom
bar na kraju
budem gospodin
kad sam već
celog života
bio sluga
Pa svi da kažu
jebi ga
gde baš on
A još do juče
i nek se rasplače poneko
ako baš mora
ali čim me
zatrpaju glinom
nek obrišu suze
i nek ih bude
baš briga
što da se ljudi
zbog mene muče
I molim te
samo još nešto
da ne bi zabune bilo
Kad kažeš
da mi je došlo vreme
poći ću mirno
od svoje volje
milom
Nemoj da šalješ
ratove
poplave
glad
i bombardere
Nisam ja baš toliko
ni važan
ni prkosan
Ja sam običan pesnik
što laže decu
da je rudar
i srce mi je
slaba tačka
Pošalji zato s neba
za mene
jedan običan
srčani udar
biće za sve tako
najbolje
Evo razmisli
ti si na nebu
ti si Bog
i trebalo bi
za toliko
da si mudar

 

Branislav Bane Dimitrijević

VISOKO (poklon priča)

Tražio sam , pogledom, galeba nad rekom…Od roga Velikog Ratnog Ostrva , peščanog Lida , zabacio sam preko Ušća, tog čudnog razdeljka grada, ka Adi Ciganliji i njenim imenjakinjama Medici, Huji…Zapucao sam do keja kod savskih blokova i onog na Dorćolu kod „25-tog Maja“…Do Zemuna i Radeckog…Gde sve nisam bio, koga sve nisam pitao ali ga nigde nisam sreo…Da se nije vinuo previsoko ? Da se nije izgubio pa sada ne zna put do kuće? Nemoguće! Ne postoji visina koju on ne može osvojiti a da se posle toga lagano ne prizemlji! Pretraživao sam svod nebili ga zatekao kako hvata vazdušne struje pod svoja krila da ga podignu visoko a, onda ih sklopii strelovito se zaleti u vodu da iznenadi neoprezne ribe…Na površini reke samo se ljuljuškaju krdzice (vrsta patke) i poneka smešno zaroni mlateći nožicama po vazduhu. Ipak zatekoh i neke galebove…Ugostili su ih čamci u marini koji su bili tu privezani i nerado mirovali. Među njima nije bilo mog galeba…Onog što samim vrhovima krila šara nebom mekim linijama…Što u letu oboji platno…Od PAPERJA oblaka načini Indijanca, drveni most , crkvu ili ga išara kao zebru…U njega utisne strofu ili tek nekoliko reči koje se presijavaju…Čas od tog oblaka načini sliku, čas ga opeva u pesmi… Nebo je, oduvek , bilo tvoj štafelaj, galebe, a reči najtanje četkice kojima daruješ biserni sjaj…Naći ću te ja galebe… Ja sam kriv ,nisam ti se dugo javio…
Sporo napredujući ruska putnička lađa ucrtava u vodi boru koju su iza nje širili talasi…Tako klizeći po svojoj magistrali mami poglede svojom dužinom i belom bojom… Vitka, gizdava i sva važna, vozila je svetsku gospodu koja su odmahivali šetacima sa jedne strane reke i posmatračima koji su se okupili kod Pobednikovih nogu sa druge kalimegdanske…Sva je pripadala reci i ova se kitila sa njom u svakoj luci gde bi pristala…Ali i brod je na svom pramcu imao ukras!
Tada sam ga ugledao! Stajao je kao da je on kapetan, kao da kormilari…Dočekivao je i ispraćao lađe! Time se moj galeb danas bavio! Da ga ljudi vide sa obe strane…On miri plitke i duboke, mutne i pitome vode …Ne ispuštaj svoje visine i dalje spajaj obale…SREĆAN TI ROĐENDAN GALEBE!

 

autor poklon priče: Stoja – Akademija
30. 09.2007.