ANTIKVARNICA

Odnesoh je u antikvarnicu, ljudsku reč, gotovo opipljivu:
“Moliću, procenite vrednost.”

Gledali su me kao idiota. Ipak su uradili svoj posao:
”Ništa, ne vredi ništa!”

Bacila sam je u prvi kontejner na koji sam naišla.

Jelena Stojković-Mirić

SAHRANA

Umro je Čovek, jedan od nas.
Neko je rekao:
“ Ako, i trebalo je da umre! “
Podrugljivo zlo.
Tada sam i ja umrla, po drugi put.

 

Jelena Stojković-Mirić

25.12.2009.

GOSTI GOSPOĐE KATARINE

-Blago tebi, uživaš!- rekli bi povremeno gosti gospođe Katarine.

Gospođa Katarina je imala prozor sa pogledom na ulicu.
Prozor na kome su se smenjivala četiri godišnja doba.

Imala je i stolicu sa četiri točka.

Jelena Stojković Mirić

31.10.2009.

(„Najkraće priče 2008“, ALMA 2009, Beograd)

VEČERA

Servirana je večera.
Jeo je njeno srce.
Ona je prala sudove.

Jelena Stojković-Mirić

15.06.2008.

SRCE (KARDIOLOG)

Kardiolog je otišao na odmor ravnodušnosti do daljnjeg.
Pre odlaska zabranio je anesteziologu da se približi. Radio je na živo.
Oprao je ruke po navici (uzivao je u neradu), zapalio cigaretu, popio par kafica i otišao.
Hirurg ortopedije pritrčao je srcu, ali uvidevši da je to srce išlo srcem, slegnuo je ramenima. Pomoći nema.

Krhotine kapljica su se prestrojile. Optimistične su podigle bele zatavice pred pesimističnim, a pesimistične pred pustinjom.

Sanjar je prestao da sanja.

U kabinetu biologije, u tegli, stajalo je nešto što učenici nisu mogli prepoznati.
Čas je sadržaj bio veći, čas manji.
Povremeno bi u iz trave, vode, snega izbilo nešto crvenkasto.
Ni tada nisu mogli dešifrovati šta je to ili se pitati čije je.

“Sasvim nebitno”, mislila je krhotina, “kao da je jedno.”

Kardiolog se odmarao na nekoj plaži gledajući zanosne guze.
Nikada se nije setio onog srca pre odmora ravnodušnosti, a samim tim nije se mogao setiti da bi doza romantičnosti, doza očne tečnosti sa primesom, stalo mi je, mogla bar neke krhotine vremenom ublažiti.

Toga nema u knjigama kardiologije, uostalom, on se spremao da doktorira njegove genitalije.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

27.11.2007.

RIBAR

Osmehuje se zadovoljno ribar. Curi mu sluzava glad. Usta ribe razjapljena. Proburažen obraz pokazuje ostricu udice. Riba visi nepomično, osmeh mu gleda crvenim očima.
“ Sa udice ne možeš, a i da možeš nemaš kuda. Daleko sam te od vode odneo.“
Okolo nigde nikog nema. Bez svedoka. Nosi je kući. Prži je. Cvrči.
Ribar vino sipa.
Iz tanjira ga i dalje gledaju crvene oči, servirane izmedju kriški limuna.

 

Jelena Stojković-Mirić

17.09.2007.

DRVOSEČA NA PRIVREMENOM RADU

Zlokobnim pogledom seče mu koru. Prstom mrzovolje udubljuje mu meso. Meso počinje da gnili. U korenje mu sipa otrove. Arsenal otrova preopširan je za skicu.
Krošnju mu prska agonijom.
Ne treba njemu oruđe da bi ubio Drvo.
Na kraju, Drvo pada.
Drveće koje tih dana nije bilo na odstrelu, pritrcava izranjavljenom Drvcetu. Veštačko disanje neophodno! Daju mu svoje lišće.
Iz slomljenog Drveta niče nova mladica. Bez anestezije, od krošnje nadole ono ne oseća ništa, od bolova kao porodilja nakon predugog porođaja.
Samo Drveće zna, Drvcetu će trebati vremena da se oporavi, na korenje zdravo da stane.

 

Jelena Stojković-Mirić

17.09.2007.

NIJE

Da li me tražio neko?
– Nije.
Da li je stizala pošta?
– Nije.
Da li me zvao neko?
– Nije.
Da li je neko pitao za mene?
– Nije.

Taj Nije je baš uporan čovek!!!

 

 

Jelena Stojković-Mirić

28.07.2007.