BILO JE MINUS PET (TETKI MIRI)

Bilo je minus pet
nije trebala mini jakna
srce se oblači na posve grugi način
onako kako ga je ušuškala moja tetka.
…………………………

Bilo je i minus 15 i plus 40
moja je mati pevala blagošću srca njenoga
o godinama školovanja u učiteljskoj školi
o toplini tetkinog doma, o teči i sestri
bilo je i minus 15 i plus 40
al nije bilo godine da tu nit
slatkim sećanjem ne opeva:
Kao kod svoje kuće i još i lepše!
Bilo je i mog čuđenja i više nisam znala
je li to moja Jedina neku bajku, likove, mesto
onako potiho za sebe za decu izmislila.

Bile su moje oči stare tek četiri godine
al su zapamtile pojavu plavokose žene
i to je sve
tek naznaka
no koje dete ne pamti kad dugokosu lepoticu
predstave kao:
To je tvoja tetka.

Bila su moja sećanja stara 34 godine
a ona majkina nit, decembar prošli i ono moje idem
idem da vidim je li sve bilo bajka
došaptali su korake moje
do tetkinih vrata

bilo je 34 godine razmaka
uplitale smo razgovor od jutra do mraka
kao da su nas delile tridesetine meseca
Bilo je kao što je Jedina pevala
i nije bila bajka

Bilo je minus pet
zgrabila sam juče
put bez oklevanja
po drugi put do tetke
nisam znala da me čeka arheološka bajka
moja ju je tetka ispisala onim čega najviše ima
srca
srca
srca

darovala mi
crnobelu fotografiju moje Jedine
moja je arhiva bogatija i moja duša sija,
sija moja Jedina sa dvadeset godina
nigde
baš nigde
ne postoji mlađe zabeležena u letu vremena
moja Jedina
i duga
duga
bela haljina

Ovo mi znači više nego pun ormar nove garderobe, cipela
i sto polica novih knjiga
moja tetka Kragujevčanka
srce ušuška na posve drugi način
davno sam u pesmi tvdila
Zemljom
Zemljom hode Anđeli
ponekad
osetim,
bićem celim
krhkim,
malenim:
Zemljom hode Anđeli
i tada mogu samo leteti
leteti…

U vremenu otuđenja
neke su niti neraskidive
ako su tkane dvadesetčetvorokaratnom
čistom ljubavlju bez primesa

Kako je znala posle tako malo viđanja od čega će mi srce zaigrati?
Znala je.
Andjeli znaju.
Januar.

Bilo je minus pet
srce se oblači na posve grugi način
onako kako ga je ušuškala moja tetka.

Januar
a meni toplo kao na plus 25
srce čigra kao da opet imam 5.

Postoje stvari koje se ničim ne mogu platiti
niti
niti
niti

(posvećeno tetki Miri, Kragujevac)

Jelena Stojković-Mirić

TREN

uhvaćen tren

Jelena Stojković-Mirić

11.5.2009.

DANAS JE KNJIŽARA “GECA KON” …

Vesti ne gledam, tako da je radosna vest stigla sms-om.
Danas je knjižara “Geca Kon” proglašena spomenikom kulture.
Bila je i ostaće knjižara.
Geca Kon je to zaslužio.

(Fotografije nastale za vreme potpisivanja peticije za očuvanje knjižare.)

Jelena Stojković-Mirić

6.2.2009.

NE KLONITE OLOVKE LJUBAVI

Ne klonite olovke ljubavi
penjite se uz gudure
znojte se,
cedite svoje košuljice
nek’ kane,
nek’ pršti plavetnilo,
a kad vas zeđ izmori
napijte se neba.

Rađajte se,
podmladite umorna polja
hranite isposle njive.

Ne klonite olovke ljubavi
Zemlja se tetura
osu joj zlo nakrivljuje,
preteže.

Mora biti nekog smisla
grebite u pećinama
kujte svuda tragove
ne dajte ni da pomislim:
Niste uspele!
Ne dajte ni da zamislim,
polja vaša mrtva.

Ne klonite olovke ljubavi.

Jelena Stojković-Mirić

29.07.2008.

VEČERA

Servirana je večera.
Jeo je njeno srce.
Ona je prala sudove.

Jelena Stojković-Mirić

15.06.2008.

TKIVO

Moje je tkivo goblen bez konca

moje je tkivo til
splet vetrova

moje je tkivo arhiva lišena vremena

moje je tkivo vreteno
pršti, ispisuje
centrifugalnim silama

moje je tkivo umoženo
(rošavo i glatko
meko i tvrdo)
onim što jezdi drumovima čekića i nakovnja.

Ono ne pamti crno-belo
ne stagnira

moje je tkivo jetra i um
rep guštera

moje je tkivo uvo i oko
sa aditivima i prirodnim začinima.

Jelena Stojković-Mirić

11.03.2008.

KOST

Da ne ujedem Mesec za oko
pasje glođem kost.

Meteorolozi najavljivaše Sunce
moraću da obrišem kapke
meni je padalo sranje.

Kupujem flegmatičnu osovinu
da se ne zadavim koskom
svojom glavom
mesečevim okom
nožnim prstom.

Iznebuha poturena noga
zveknuh glavom o ledinu.

Sedim u neuramljenoj slici,
srećom
da ne pojedem ram
krajnici bi mi ličili na ježeve ekserastih bodlji.

Nad oglasima vrisnem: Fuj!
Flegmatičnost se dobija u paketu sa kupusom i rodama.

Ko misli da razume neće shvatiti
ko misli da shvata neće razumeti.

Jelena Stojković-Mirić

10.03.2008.

NE MOŽE SE BEZ SEBE ŽIVETI!!!

Pobećiću na livadu
na vrhu planine,
jahaću belog konja.
Izmešaću
pop i rok i pank
i trubače i klasiku.
Sve će od nota i duga prštati,
a ja ću vatromet biti.

A sad me pusti
da isplačem zadnju kap iz sebe,
kap lepljive limfe.

Ne vidim Sunce,
ne vidim papir,
zar cigarete…
Ništa sem magle naziranja.
Oči mi podbule.
Kažeš,
one će me ubiti.
Neće,
o, neće one,
ništa ti ne brini.

Ne boli mene ono
što boleti ne može.

Mene su prokleli na rođenju
darovima sanjarenja.
Sad moram biti jača
i od same Zemlje,
a gde ću skupiti toliku snagu.
Nisam ja
ni planeta ni kometa;
nisam ja
ni gore ni dole.

Mene su prokleli na rođenju
pogrešnim rezovima.
Odstraniše mi krajnike i slepo crevo.
Rekoše,
kasnije da ne smeta.
Zaboravili su
Srce da mi iščupaju,
lakše bi mi bilo.

Ne boli mene ono
što boleti ne može.

A gde su danas Nado, bili anđeli?
A gde su danas bili osmesi?
A gde su danas bile dobre vile,
što se oko mene nisu svile?

Da čekam, kažeš?
Čekaću.

Ako me ne nađes na onoj livadi,
potraži me u slikama.
Ako me nema tamo,
potraži me u pričama.
Ako me nema tamo
potraži me u pesmama.
Ako me nema ni tamo,
potraži me u zbirci
Srebrnastog Paperja.

Ako ga ne nađes ovde,
znaj, da su uspeli
koštanu srž mi iščupati.
Da su me uspeli ubiti,
olupinom polu-živom načiniti;
u saksiju kao biljku posaditi.

Ne može se Nado,
bez toliko organa živeti.

Ja sam se takva rodila.
Neću od sebe bežati.
Meni je otac rodio bistar pogled.
Meni je majka rodila srce.
Mene su oni rodili Ovakvu.
Neću od sebe bežati.
…
Ako odavde nestane
moje Srebrno,
moje sve jedino
prenesi drugima
da ovo nije pisala mašina.
Ovde je živela jedna duša,
ovde su živeli njeni snovi.
…
Prenesi drugima…
Ne dam
moje parče Srebrnog neba!
Ne dam
da mi lome krila,
čupaju paperje!
Ne dam se ja ukinuti,
ja ću se kroz mišju rupu izmigoljiti!

Mene mora biti.
Kroz pesme ću izroniti.
Mene mora biti.

Ne može se Nado
bez Sebe živeti.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

13.06.2007.

BEZ GLASA

Nauči me,
kako se
gasi vatra;
zavrću slavine;
isključuje svetlo;
otsecaju krila;
živi bez glasa;
smanjuje voltaza
pozitivnih glagola.

Nauči me,
kako se
zaustavljaju tople reke sa usana;
ostavljaju krvavi tragovi po oblacima snevanja;
pobeđuje u trci sa preponama
jezivih dana;
u oko gađa zvezdama gaslog sjaja;
pravi baš takav ugriz zubima.

Nauči me,
kako se
biva dovoljan u jednini;
komada srčani mišić bez trunke žala;
amputiraju osećanja.

Nauči me,
kako da
uništim molekularnu strukturu sebe u reči voleti.

Kad već sam
to tako dobro znaš…
Nauči me samo to,
dalje ću se
već
snaći
sama.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

30.04.2007.

GOPODIN MAMUT

Gospodu Mamute sam već pominjala u priči Nebrušeni dijamant Beograda
Radosne vesti:
Konačno smo se ja i Gospodin Mamut sreli! Konačno!!!
Teško je bilo preći put od Ledenog doba do danas. Trudili smo se i on i ja.
Ništa nije nemoguće.
On je replika ili modernije rečeno, “klon” mamuta iz dvorišta fabrike “Jaša Tomić” u Kikindi. Iz milošte je dobio nadimak Kika, a prezime mu je Stepski.
Dakle, puno ime je: Stepski Kika Mamut. Pronađen je na dubini od dvadesetjednog metra. Repliku ili “kloniranje” istog, uradio je  “Dr.” vajar Miroljub Stamenković.
A susret?
Sreli smo se 15-tog aprila, ove godine u “Prirodnjačkom muzeju” (njegovo malo zdanje služi toj svrsi  111 godina) u Beogradu, na Gornjem Kalemegdanu.
Sreli smo se slučajno i iznenada, kada sam najmanje očekivala.
To me podsetilo na ono:
Kad nešto izgubljeno traziš, nećeš ga naći baš tada, nego onda kada i zaboraviš šta si tražio – izroniće niotkuda, sigurno.
Naravno da smo se radovali.
Srećom imala sam foto-aparat.
O delovima beogradske gospode Mamuta (i još mnoooogooo toga…), možete pročitati u knjizi Beograd ispod Beograda.
Autori knjige su: Zoran Lj. Nikolić i Dr. Vidoje D. Golubović.
Ta knjiga nije obična, ona vas vodi na put u prošlost, a čita se ovako:
Jedem i čitam, otvaram vrata gostima i i dalje čitam, kuvam im kafu i i dalje čitam; pijem vodu levom rukom, u desnoj mi je knjiga (kao da je zalepljena za nju); ne jede mi se, hrani me knjiga.
Ne ispuštam je iz ruku dok je ne pojedem celu. Nije ona suvoparna, dosadna istorijska knjiga, ona mami.
Po završetku čitanja knjige, šetam gradom obogaćena za x  podataka i znam šta mi je pod nogama i pred očima. Zapitkujem sebe: Da li je to tu? Ahaa jeste!
I ceo grad, ceo svet mi izgleda drugačije.

E pa Gospodine Mamute, drago mi je da smo se konačno sreli!!!

A sada on u slici:

Jelena Stojković-Mirić

20.04.2007.