ne može se nado | SREBRNASTO PAPERJE

NE MOŽE SE BEZ SEBE ŽIVETI!!!

Pobećiću na livadu
na vrhu planine,
jahaću belog konja.
Izmešaću
pop i rok i pank
i trubače i klasiku.
Sve će od nota i duga prštati,
a ja ću vatromet biti.

A sad me pusti
da isplačem zadnju kap iz sebe,
kap lepljive limfe.

Ne vidim Sunce,
ne vidim papir,
zar cigarete…
Ništa sem magle naziranja.
Oči mi podbule.
Kažeš,
one će me ubiti.
Neće,
o, neće one,
ništa ti ne brini.

Ne boli mene ono
što boleti ne može.

Mene su prokleli na rođenju
darovima sanjarenja.
Sad moram biti jača
i od same Zemlje,
a gde ću skupiti toliku snagu.
Nisam ja
ni planeta ni kometa;
nisam ja
ni gore ni dole.

Mene su prokleli na rođenju
pogrešnim rezovima.
Odstraniše mi krajnike i slepo crevo.
Rekoše,
kasnije da ne smeta.
Zaboravili su
Srce da mi iščupaju,
lakše bi mi bilo.

Ne boli mene ono
što boleti ne može.

A gde su danas Nado, bili anđeli?
A gde su danas bili osmesi?
A gde su danas bile dobre vile,
što se oko mene nisu svile?

Da čekam, kažeš?
Čekaću.

Ako me ne nađes na onoj livadi,
potraži me u slikama.
Ako me nema tamo,
potraži me u pričama.
Ako me nema tamo
potraži me u pesmama.
Ako me nema ni tamo,
potraži me u zbirci
Srebrnastog Paperja.

Ako ga ne nađes ovde,
znaj, da su uspeli
koštanu srž mi iščupati.
Da su me uspeli ubiti,
olupinom polu-živom načiniti;
u saksiju kao biljku posaditi.

Ne može se Nado,
bez toliko organa živeti.

Ja sam se takva rodila.
Neću od sebe bežati.
Meni je otac rodio bistar pogled.
Meni je majka rodila srce.
Mene su oni rodili Ovakvu.
Neću od sebe bežati.
…
Ako odavde nestane
moje Srebrno,
moje sve jedino
prenesi drugima
da ovo nije pisala mašina.
Ovde je živela jedna duša,
ovde su živeli njeni snovi.
…
Prenesi drugima…
Ne dam
moje parče Srebrnog neba!
Ne dam
da mi lome krila,
čupaju paperje!
Ne dam se ja ukinuti,
ja ću se kroz mišju rupu izmigoljiti!