BAŠ ME BRIGA (Jelena Stojković Mirić)


Znaš šta,

briga me što sam žensko,
hoću ponekad da budem muško.
Znaš,
briga me što imam dvadeset šest,
hoću opet da imam nula zarez šest,
samo, kad opet krenem u školu
da mi ne bude onako pakleno dosadno,
kao u ona prošla,
prva četiri razreda
i naravno,
da me ne teraju ponovo da sričem.

Znaš,
briga me što mi je porodica porodica
i što mi je brat brat.
Hoću da mi brat bude Mika Antić
i  da zajedno “gasimo mala dogorela krilca”
u nekoj birtiji.
(Naravno, ja sam muško bar danas.)
I briga me što su ovi prostori
odjednom,
skučeni, srušeni, suženi –
osiromašeni u svakom smislu.
Hoću da živim bez tih glupavih rezova
po zemlji, morima i vazduhu.
Glupave glavudže, oni se ne mogu izrezati.
Pa, nisu Vam to lego kocke
da ih sklapate i rasklapate,
kako Vam se ćefne.
(Omaklo mi se ovo veliko V,
vi ne zaslužujete ni malo.)

I  znaš,
briga me što sam Srbin.
Hoću da budem Jevrej,
hoću da budem malo Francuz i Bantu crnac,
malo Rus i Indijac,
malo Grk i Egipćanin,
Italijan, Eskim i naravno Ciganin (Rom)…
Hoću da budem sve pomalo
i menjam svoju naciju svaka četri meseca.
Ma, hoću da budem i Japanac,
imam odličnu visinu za to.

Znaš,
briga me
što neko tamo ima sobu od petsto kvadrata –
neću da budem kriminalac,
a kamoli političar –
ruke bi mi otpale,
od ručnog i ostalih pranja
novca, džepova, mozgova.

Hoću sobu tri puta tri,
u potkrovlju.
Atelje tri puta dva,
naravno,
opet u potkrovlju –
da hranim nojeve i vrapce,
na prozoru i krovu.
Hoću brvnaru u planini,
nikako u ravnici.
Hoću da naučim da vozim
staru, rasklimatanu folciku,
koju ću naravno,
obojiti kao bubamaru…
I hoću jedno pero i mastilo
i jednu staru pisaću mašinu.
Jedan šator
i dobre cipele –
za zemlju, vazduh i vodu,
da lepo tabam po ovom svetu.
Hoću da se šunjam po neotkrivenim pećinama
i skočim padobranom
sa visine,
odakle niko nikad skočio nije.

Hoću da imam mnogo materijala
za pražnjenje sebe.
Za sve te gluposti što nisu gluposti;
jedino one ne sumnjaju u mene.
I naravno, hoću da imam celu sebe
i  mnogo, mnogo više vremena,
baš za te gluposti.

I baš me briga što terpentin smrdi,
a od gline i gipsa
ostaju bele mrlje deset dana u stanu
i  što su prljave ruke
i što sve to ukućanima smeta.

Znaš,
briga me što sam se rodila ovde.
Hoću da se rodim na Jugu,
na obali reke ili jezera
ili eventualno u vrletima neke planine,
ali da pod prozorom mene i moje majke,
sviraju trubači do zore.

A i kad umrem isto to hoću
i još nešto hoću…
ali to ću ti reći
kad dođe vreme.

I hoću da ‘mrem, kad ja to hoću.
I hoću, kad se smejem ili kad plačem
za mnom da idu trubači,
moje boje, ptice, moje skulpturice.
I hoću,
“sobu da primi pet hiljada ljudi sa dignutim čašama”.

Znaš,
baš me briga što se zovem Jelena.
Ja sebe uopšte nemam potrebe da zovem,
a ako se eventuelno zovem
k’ svesti k’ pameti,
onda se zovem Anelej, Helena i Aneleh.

Znaš,
briga me
što više nema starog drvenog mosta
u mestu moga detinjstva
i  što su prazne kuće na vrh Rudnika
i ostalih planina
i što se niko ne šeta onim šumama.

Briga me,
jedino me nije briga
što nema malih briga.

Znaš, briga me
što stalno gledam mrgodna lica.
Ja hoću iskreno radosna.
I baš me briga
što ljudi ljude dočekuju na krv i na nož,
kad lepo ih vidim,
kako ljubičice i jorgovane,
plemenite misli i reči,
stalno jedni drugima daju,
a u dvorištima i na poljanama
takmičenje –
ko će više borova i breza posaditi.

I briga me,
što noću ležem u pust krevet
i što jutrom izlazim u prazan svet.
Ja svetova imam dovoljno u sebi.
Svaki dan probijem po neki zvučni zid.

Briga me,
što svakakve reči postoje
i što se debeli proždrljivac vazduh,
prežderava svaki dan pokvarenih reči,
a onda povraća.

I baš me briga,
što me malo njih iskreno i nesebično voli.

Znaš,
baš me briga
što znam da sviram mandolinu,
ja stalno sviram po raštimovanom klaviru.

I baš me briga,
što nemam predispozicije za balerinu.
(Recept: iz ove čorbe izbaciti rimu.
Nije po mom ukusu.)
Ja svaki dan otplešem ponešto.

I baš me briga
što nisam glumac –
jedva i ovu svoju rolu preživljavam.

Znaš,
briga me
što ne znam da pevam.
Hoću sa Janis Joplin i Josipom Lisac,
da izađem i kreštim,
na bini, sa malo svetla.

I naravno,
“ne marim da pijem al’ sam pijan često”,
sa Šerbedžijom,
“tad ne vidim društvo,
porok gde je tama.
Tad ne vidim ni stid ni sram
što sam i ja čovek.“
I naravno,
ne umrem “sred birtije od srčane kapi”,
kao čuveni Vasa Ladački…

Ili da budemo Ričardi Treći, Četvrti, Peti,
ili “ranjene ptice”?
I  “mirno spavaj …  sve je mračnije”.
U svakom slučaju:
“Ne daj se Ines.
Ne daj se Barbara.”
U svakom slučaju,
da “nas na nešto lepo seća neki  grad”.
I da obavezno “gajimo bele ruže”
i ponekad  “pijemo piće sa predsednikom republike”,
kome ni ime ne znamo.

E, što bi rekao Džoni Štulić:
”Balkane,
Balkane,
Balkane moj,
budi mi silan i dobro mi stoj.”

Znaš,
briga me što živim  u ovom veku,
što antikvarnice tako divno mirišu,
a cene im smrde.
I baš me briga što je skupa Italija, Grčka,
što daleko su piramide… Kina , Indija…
I  baš me briga što vozovi
stalno druge odvoze…
Amsterdam, Krakov, Dubrovnik,Venecija, Prag…
i ostali lepuškasto-prelepi
gradovi ovog sveta.

Znaš,
briga me
što u školi predajem,
tamo neki levi predmet.
Ipak,
neću decu da lažem
da se baš sve o životu,
tu nauči.

I baš me briga
za vekove, decenije, godine, mesece,
dane, sate, minute, sekunde.
Briga me što satovi postoje
i pretećim tonom,
klikću ono njihovo čuveno tik-tak.

Znaš, briga me za ozonske rupe,
zračenja, silikone, plastike, mobilne tehnologije,
neizlečive bolesti, gvožđe, gasove, otpade,
imbecilne TV-e programe, ružne vesti,
nuklearne bombe,
zloupotrebljene biologije, hemije, fizike…
i zagađene mozgove.
Ja hoću jedan čist, mirišljav svemir.

I baš me briga,
što više pišem latinicom nego ćirilicom.
(A Vama što to, baš štipa oči:
Naštimajte malo više
svoje totalno raštimovane,
moždane žičice i vijugice.)
Ja hoću da pišem i pevam
i  cista  i  “stine potrošilo  je vrime”.

Znaš, briga me
što je svet pun poltrona.
Ja neću da budem dupe-uvlakač.
Želim da budem  ja – ja
i ništa više
i ništa manje.
I hvala Vam rode što me doneste baš ovakvu,
a hvala i Vama što me pronađoste u kupusu!

Znaš, briga me
što imam metar i pedeset osam
i ni milimetar preko…
“Jer nema malih ljudi ni malih bolesti.”
To mi je došapnuo Mika
dok smo bančili po birtijama
i otišao u spomenik,
a  ja i dalje sama “hodam na rukama”.
Jedino ne znam kako da
“Napustim  sopstvenu kožu posle toliko godina vernosti?“
A i zašto bih?
Jedino na neko vreme,
u svemirskom brodu
da napustim opnu ove planete ili galaksije –
to bi, već bilo nešto.

Znaš,
briga me,
što onom najbitnijem u mom biću,
ne znam ni širinu, ni dužinu, ni gustinu,
ni zapreminu, ni površinu, ni specifičnu težinu,
ni masu,
ni geografsku širinu i dužinu…

I znaš,
briga me što je nebo sivo
kad ga bojim,
bojama koje sama biram,
zavisno od dana.

Znaš,
briga me što je njih briga za sve!
Jedino me nije briga što nema malih briga.
Briga me što sve se to dešava.
Trudim se
da glupost se ne dešava.

Baš me briga,
što viđam vukove, lisice, divlje svinje.
Hoću da susrećem slonove, žirafe, irvase
i koale i bele mevede i delfine
i naravno, kengure.

Briga me što vreme troši mene
i  što su ljudi ljudi.
Ja želim život da trošim
i da me neko iskreno svari.

I baš me briga što u mojoj ulici nema breza
i što u školskom dvorištu nema one dunje
na koju se uspešno penjah
i presedeh celo svoje detinjstvo.

I briga me što nemam lulu kao mornar  Popaj
i što Deda-Mraz nije došao one godine.
I baš me briga što na ovim prostorima
nema više plavog Ronhila, ni sarajevskog Bonda,
ni mnogo,
mnogo toga –
nema.

I baš me briga, briga za sve,
jedino me nije briga
što nema malih briga.

I baš me briga što drugi misle
da sam ćutljiva, ćudljiva i mirna
i fiks ideje mi padaju na pamet
i, sasvim sam luda
i smušena i smotana i odsutna
i vesela
i ohola i neromantična
i tvrda i veoma jaka
i nisam na svoju ruku.

Ali kako da im objasnim,
da u meni ima nemira.
Da me oni nagnaše da ćutim,
da u sebe zaronim
i plivam najbolje što mogu.

Kako da im objasnim,
da ni spasiti mrava nije uzalud?
Kako da im objasnim,
da u meni ima pregršt šarenih leptira?

Kako da im objasnim da jesam na svoju ruku?
(Kada budem na tuđu ruku,
dođite mi na pogreb
i pogrebite me po obrazu i kosi,
po ramenu, leđima i struku –
e, to baš volim.)

Kako da im objasnim da u meni Prever čuči
i da nisam od čelika?
Kako da im objasnim da ponekad ne šetam,
već se na slonovima gegam
ili sa kengurima skačem?
Kako da im objasnim da su ljudi
toliko starih gradova razrušili
odnoseći krupno kamenje svojim domovima?
Kako da im objasnim,
da znam šta je lažan osmeh i lažna reč
i lažni pogled i pokret i uljudnost?

Kako da im objasnim da znam,
da retko koga interesuju
moji strahovi, slutnje, moje nizije i visije,
mesečne melanholije i ode radosti,
moje misli, moj lik, moje oči…
moje ništa
i moje sve?

I baš me briga što Mađarska nema more,
u meni ima dovoljno, dnevnih i noćnih mora.

Znaš,
baš me briga
što Petar Pan ne postoji;
stalno ga gledam kako lebdi
odavde do tamo i nazad.
Ponekad mi uleće u kuću,
nenajavljen.

I što su krovovi strmi,
bas me briga,
ja sedim na njima –
tu se odmaram,
njišući se kao vrabac.

I za Sizifa me baš briga,
ja ću svoj kamen izgurati do kraja.

I što ne priliči pevati ulicom
baš me briga,
ja pevam kad mi se peva.

I što se treba sklanjati od vetra, kiše i snega,
baš me briga.
Ja neću da stojim dok se dešavaju ta čuda!

I što nemam mermera ni kamena,
baš me briga.
Ja stalno nešto klešem i dubim u svojoj glavi
i još ponegde.

Znaš, baš me briga
što živa sam.
Kad postane nepodnošljivo u svetu
ja umrem na par dana,meseci
i ponovo se rodim, vesela i puna elana.

I baš me briga što mislite da živim ovde,
ja sam u stvari negde drugde,
a tu tajnu samo ptice znaju.

I baš me briga što sam crna ovca
kad sam tako divno riđe-plava
i ne dam da me šišaju budale.
I ne zaboravi,
nemam dve familije već samo jednu.

I baš me briga što su horizonti tako daleko,
kad svaki dan šetam po njima.
I  što nemam krila,
baš me briga,
kad i po najjačim olujama
znam da poletim i održim se gore.

I naravno, bila sam na dnu okeana.
A šta ima tamo,
to Vam takođe neću reći,
samo ću Vam nagoveštaj dati:
Predivno je
geguckati se za morskim konjicima.

I baš me briga
što nemam svoj krov nad glavom.
Bitno je da ga nemam u glavi
i zidove da nemam u istoj.
I nemojte ići dublje u okean,
ako pre toga niste pažljivo vežbali
roneći u sebi.
Nigde nema takvih dubina.

I baš me briga što su ljudi nekad
kupovali kuće i stanove na kredit.
Ja danas kupujem knjige na kredit…

I baš me briga što smo se rasuli po svetu
i što se mnogi dragi ljudi,
ne javljaju iz tih daljina.
Izgubili smo se u najgušćoj magli
usred najsunčanijih srednjoškolskih dana.

I baš me briga,
briga za sve,
jedino me nije briga što nema malih briga.

I baš me briga,
što je Srbija postala
veliki zatvor svih Srba,
i što ponekad ustanem na pedeset levih nogu.

I baš me briga što postoje
ljigave kreature na dve noge.

I baš me briga
što se batrgam po bestragijama moje duše
i odatle izlazim izgrebana, ranjena.
Ponekad i ne izađem.
Baš me briga
što kroz ove reči
razgolićujem svoju lobanju, kosti
i tamo neku dušu.
I baš me briga,
što su neki zanimljivi ljudi
kao Halejeva kometa –
jednom ih sretneš i nikad više.

I baš me briga
što su batine i ratovi iz nemoći izašli…
I što volim smeh,
a stalno mi na njega tamu bacaju.

I baš me briga
što kad stisne sa svih strana,
ne vrištim i ne plačem,
a znam da mi tako svi organi u očaj tonu
samo jedan deo sebe ljubomorno čuvam,
na ovom suvom, koščatom dlanu.

I znaj,
“U ime svih nas iz sedamdeset i neke,
što doživesmo devedeset i neke
ja spevao sam stih:
Ne spominjem bitke ni inflacije “daleke”
jer nisam rođen ni posle njih.”

(Bar ne ceo.
A ono malo što sam se rodio posle njih.
Ni to Vam neću reći
GDE…………….
Kad dođe vreme.)

I zapamti,
jedino me nije briga što nema malih briga…

Nastavak sledi
u nekom idućem veku
kad budem ispaštao greh
što mrzeo sam neke stvari…
i, naravno,
mrzeo sam što nema malih briga .

(pesma nastala 1997/1998)

Napomena:
U pesmi su korišćeni citatati (samo recenice) iz pesama Mike Antića, Đorđa Balaševića, Džonija Štulića, Arsena Dedića, Vladimira Petkovića – Disa, Žaka Prevera, iz pesme grupe EKV –“Budi sam na ulici” i nekih pesama koje slusah na Šerbedžijinim kasetama gde naravno recituje……..
Svi su uredno oznaceni znacima navodnika.

Jelena Stojković-Mirić

7.03.2007.

————————————————

17. 11. 2014.
Plagijat moje pesme „Baš me briga“ objavila je izvesna Barbara Novaković u zbirci „Zov okeana“  (Matica srpska) pod naslovom „Briga me“. Knjiga je objavljena u ediciji – Biblioteka Prva knjiga 264, novembra 2014. i promovisana na 59. Sajmu knjiga u Beogradu.

Stihove koje sam u originalnoj verziji pesme ovde podebljala nalaze se kao plagijat u zbirci „Zov okeana“ na stranicama 55, 56, 57.

2014111814410148020141118144236089_Page_1 20141118144236089_Page_220141118144236089_Page_520141118144236089_Page_320141118144236089_Page_4Copy of MATICA SRPSKA

Advertisements

9 komentara (+dodajte svoj?)

  1. srebrnastopaperje
    nov 17, 2014 @ 21:52:29

    Novembar 2014.
    Plagijat moje pesme objavila je izvesna Barbara Novaković u zbirci „Zov okeana“ ( (Matica Srpska) pod naslovom „Briga me“

    Odgovor

  2. Povratna veza: Jelena Stojković Mirić: Krađa poezije je nešto za šta niste čuli | Afirmator
  3. Oloriel
    nov 24, 2014 @ 10:12:31

    Jako mi je zao sto ti se ovo desilo i sto ovo rpezivljavash, draga prezimenakinjo. Josh vishe sto ne znam kako da ti pomognem, kad sumnjam da ce izdavachi reagovati. molim te reci mi sta i kako mogu da uchinim, kome mogu da pishem, da se zalim, gde da nosim transparent, i ja cu to uraditi.
    Zao mi je isto sto u ovom trenutku kad se sve to vec odigralo i sokiralo te, ono sto imam da ti kazem je da posle evo godinu i neshto citanja tvoje poezije tvoj stil i srce prshte iz stihova i to niko ne moze da plagira niti da dopishe u nekakvom kvazi originalu kao ova dotichna.

    Odgovor

    • srebrnastopaperje
      nov 25, 2014 @ 01:51:41

      Draga prezimenjakinjo,
      pošto hodam ovim putem borbe protiv plagijatora koji su se osmelili da štampaju
      mogu ti reći da me je posle tog saznanja
      šokirala reakcija kao i nereakcija nekih ljudi.
      Stoga je sasvim dovoljan komentar koji si napisala srcem kao i zapažanje
      da pišem srcem.
      Moje poštovanje i zahvalnost.

      Izdavači su počeli da povlače knjigu iz prodaje, sednica je održana danas tj juče ali još se nisu zvanično oglasili niti dali izjavu.


      G

      Odgovor

      • Oloriel
        nov 25, 2014 @ 02:47:12

        Mislim da se ne radi o smelosti, koliko o loshem radu. Valjda je prva i osnovna stvar koju treba da urade da provere da li je materijal koji spremaju za stampu od negde „sluchajno pozajmljen“, takoreci namerno.
        Nadam se da ce se sve razreshiti dobro, a da ce drugi zapamtiti ovo i sa njihovim izdavashtvom nemati posla.

  4. srebrnastopaperje
    nov 25, 2014 @ 10:19:09

    Pomiću smelost mislila sam na Barbaru Novaković i ostale plagijatore, koji poture tuđe.
    A koliko vremena je potrebno da se provere svi radovi, pogotovo ako je konkurs u pitanju mislim da je to preobiman posao i preopširna tema…..

    Odgovor

    • Oloriel
      nov 26, 2014 @ 10:19:06

      U doba interneta gde se svaciji telefon, adresa i sta su radili poslednjih 10 godina moze naci jednim klikom – i nije bash preobiman posao. Uostalom,ako jeste, zasto se poturaju da ga rade? Zashto stvaraju uslove u kojima neko ni ne pozeli da negde bude objavljen sem na svom blogu. Kucanjem bilo koje strofe tvoje pesme nalazim tebe. Trajalo je 3 sekunde, i videla sam da to nije njena pesma. Sve mi se chini da ove komisije ustvari jednostavno nije ni briga.
      Ovakvi ljudi ce kasapiti tudja dela i svojatati ih sve dok nadlezni za to, oni koji im daju priliku i organizuju im kojekakve loshe organizovane konkurse – to i dupuste i cak sta vishe, nagrade!

      Odgovor

  5. pesnicka sloboda
    dec 13, 2014 @ 17:18:27

    Barbara Novaković je poremećena odoba koja proganja ljude po internetu i umišlja ljubavne veze, devojka je loša i netalentovana i potrebno je nju kazniti i zabraniti joj pisanje, oduzeti joj bilo kakvu dozvolu da ikad vise piše, a ni zatvor nije loša ideja (ili duševna bolnica u ovom slučaju). Sada se predstavlja na fb-u kao Barbara Blam, trebalo bi je javno osramotiti (iako je već i sama u tome uspela) i poniziti, a ne Maticu, jer je Barbara ta koja se usudila i koja je bila toliko glupa i beskrupulozna da krade tuđe i da se hvali po internetu, kao što se hvali da je voli neko ko je ni ne poznaje.

    Odgovor

    • srebrnastopaperje
      dec 13, 2014 @ 17:30:57

      Matica se osramotila ovom izjavom za javnost. Nigde se ne pominje da je još ljudi uložilo žalbe sa dokumentima.
      Samo sa wordpressa sam se žalila ja i Luna Morena. Tri žalbe sa Katarininom.
      Možda ove dve žalbe ne pominju zbog toga što su blogovi još na netu i rade i vidi se sve.

      Takođe, dve pesme su preuzete sa bloga hr Karamazov: To su pesme „Zlatni kavez“ i „Moj put“, a u knjizi se nalaze na 52,53 i 54 strani.
      Moja na 55, 56, 57.
      Katarinine pesme zauzimaju pola knjige!

      Naveli su da se osoba tj. ja obratila putem neta, niko nije izjavio da sam ih zvala desetak puta i znam i s kim sam razgovarala.

      Gadi mi se „pravda“.

      http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:523617-Matici-srpskoj-se-prvi-put-u-istoriji-pripisuje-plagijat

      Naravno kada sam zvala Večernje novosti i dala vest o plagijatu i sve skrinšotove za nas pokradene nije bilo mesta u Večernjim novostima, ali zato ima mesta za Matičino saopštenje.

      Poslala sam na isti članak tri komentara.

      Izgleda da Matica nikad nije pozvala Zavod za zaštitu intelektualne svojine da im malo ispričaju o Autorskim i srodnim pravima.

      Matica možda nije dužna da proverava autentičnost rukopisa, ali kad primi žalbe onda je ova izjava za štampu više nego sramna.
      Imaju net pa su mogli da istraže malo.

      Mogli su nas udostojiti pristojnog odgovora na žalbe.

      Naravno ovde je sve moguće pa i Barbaru Novaković proglasiti autorom.
      Nek im je na čast.

      Zanima me kako niko ne razmišlja o Autorskim i srodnim pravima na netu kao i da ljudi imaju materijalne dokaze kojima se može utvrditi starost dokumenta?
      Neinformisanost!? ili najlakši način zažmuriti.

      I da ponovim gadi mi se!

      ……………..
      Prva dva linka pokazuju 50 i 51 stranu.
      Zadnji link je screenshot originala.
      *Otuđeno od autorke Luna Morena (wordpress)

      http://s230.photobucket.com/user/jelenaart/media/IMG_20141130_095456.jpg.html?sort=3&o=2

      http://s230.photobucket.com/user/jelenaart/media/IMG_20141130_095505lnamorena.jpg.html?sort=3&o=1

      http://s230.photobucket.com/user/jelenaart/media/Lunamorenaskrin.jpg.html?sort=3&o=0

      Odgovor

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Goodreads

%d bloggers like this: