OSLEPEĆEŠ OD SIVILA

Pogledaj u ogledalo
ništa nećeš videti.
Oslepećeš od sivila praznine.

 
Traži sebe u svetu nestvarnog  i
nedodirljivog.
Naći ćeš sebe kakvog ne poznaješ.
Možda ćeš zavoleti to što si
pronašao.
Možda ćeš se odreći celoga sebe.

 
Pogledaj u ogledalo
ništa nećeš videti.
Oslepećeš od sivila praznine.
Ne reci nikad  ja,
ako ne znaš šta ono znači.

 
Traži sebe u svetu nestvarnog i
nedodirljivog
u tom bliskom prostoru
između daljine i
samoga sebe.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

26.02.2007

U PRETPOSLEDNJEM ČINU

U pretposlednjem činu moga bola,
on, smejao se mojoj suzi,
misleći da je plastika
i sve  je to predstava
ne videvši,
da ni  jedna karta nije prodata.

U pretposlednjem činu moga bola,
on rugao se mojoj suzi,
misleći,
da ga bol nikad neće zaboleti.

U  pretposlednjem činu moga bola,
on, dodirnuo nije moju kožu.

U pretposlednjem činu maratona
kroz moju dušu – shvatih.
Čovek   je tako  SAM.

 

Jelena Stojković-Mirić

25.02.2007

GRAM VREMENA

Davno sećanja dišu
na mirise…
Žuto i toplo,
blago i dobro,
ružičasto i nežno.
Sve je to bilo gram vremena.

Davno sećanja dišu,
mekom opnom talasa,
premalo grama vremena.

Probudiše me jednog dana.
Kažu:
“Vreme se ne meri gramima.”
Nisam ih najbolje razumela…
Da opipam ja,
ipak ,
tu vašu sekundu?
Znala sam da me lažu.
Evo,
kičma mi se iskrivila,
posle toliko tona vremena.

Ipak, bolela je istina,
više onako ne dišu sećanja.

U tom miligramu vremena
prestali su da pucaju blistavi vidici,
gušile su se planine
i sve je imalo
težak i opor,
ukus,
miris i sluh.
Izbledele su bezbrižne boje…

Kažu,
takve je boje
i tako smrdi istina,
posle viška  kilograma,
sivog, smrdljivog vremena.

Kažu,
muškog  je roda ona istina.
VEK.

Dok upijam okom sve oko sebe,
prepoznajem svetlucave iskre što mame…
Pa idem dalje hrabro,
bez one opne talasa
premalo grama vremena.

Znam,
ona muška istina,
ima ruke i noge i srce.
A gde je ruka,
tu je i rukav.
A gde je rukav tu
uvek istrči poneki As.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

24.02.2007.

KAD SVE U MENI ZALEDI (CRTEŽ)

23.02.2003.

KAD SVE U MENI ZALEDI

Pogledom punim ledenica,
gađaš me precizno,
surovi ključaru,
čelične kapije.

Ni reči okrvavljene
kroz tesnace istine,
ni trzaji u grudima,
otljučati tvoje dvore neće.

Bio si najdivnije biće,
samo kad si hteo,
a takvog sam te plaćala skupo.

Kad sve u meni zaledi,
putujući kroz vekove,
pronađi ključeve nežnosti.
Smrznute ruke poželeti neće.
Kad sve u meni zaledi,
samo,
razgrni sneg sa mog lica.

 

Jelena Stojković-Mirić

23.02.2007.

TEBI KOJA GUTAŠ VATRU

Crepom si oči prekrila
srce gušila asfaltom.
Možda si đavo đavola,
iako si mi note gazila,
ipak   sam te volela.
Čupala sam ti korov iz duše,
srcem na tebe vrištala:
Ti, ribo bez mora!
Ti, ptico bez neba!
A  ipak  sam te,
ipak
volela .

Zbunjuju me  iščašeni  kosturi
i  pogled  spotaknut  o  prah  nemira.
Dok   ti  duša  miriše  na  strah,
slepi  se  miševi,
grče  pod  tvojom  kožom.
Ti  ništa ne osećaš, škrtice.
Pa čega se onda plašiš,
ptico bez neba?

Daruješ mi lažnu priču
na tvom nemom licu,
ni  grom ni oluja,
uzburkati te ne mogu.

Ti ništa ne osećaš,
ali šta traže miševi na tvome tlu?!

Možda  je zdravo ne rasuđivati
priču na tvom nemom licu.

Žulja te žica u očima,
najdraža,
škrtice emocija.

Ribo bez mora,
ptico bez neba.
Gutam stene,
dišem kiseo vazduh,
al’ brinem za ono,
zdravo je ne rasuđivati.

Možda si đavo đavola
iako si mi boje gasila,
ipak  sam te,
ipak  volela.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

22.02.2007.

NEBRUŠENI DIJAMANT BEOGRADA

Toliko sam puta šetala Kalemegdanom i uvek me dotakne to mesto, taj nebrušeni dijamant Beograda. Čim stupim na njegovo tlo, u meni se pokrene mehanizam malog sata kojim putujem kroz vreme. Taj sat ne uključujem ja, već gospodin Kalemegdan svojim vekovima izbrazdanim rukama.

Da li moli za pomoć?!
Da li kaže :
“Hej, ne dozvoli da me samo popravljaju po površini, ja sam toliko bogat iznutra, ali to nema ko da vidi, jer trenutno ne postoji način. Daj, reci im da otvore moje podzemne dvore, da mi pročiste i podupru kanale, da primim ljude i tiho im pričam o sebi.
Ne, nisam ja neki narcisoidni tip, ali boli me ta nemarnost, taj nehaj, to okretanje glave…  pa tek su me prošle godine uzeli nešto kao za ozbiljno, ali me središe samo po površini. Hej, ljudi imam i ja dušu. Pa zar moje godine ne zaslužuju malo više ozbiljnijeg rada na meni?  Ljudi od Miki Mausa naprave atrakciju, a ja matori dripac, čamim i ćutim ovde vekovima i jedem se polako.
Hej, draga moja, plašim se da ne bude kasno za moj svet iznutra.
Draga moja, reci im!”

“Znam, znam gospodine Nebrušeni Dijamante da niste narcisoidni tip. Znam, kako ste bogati iznutra i spolja (čitala sam o tome), sve ja to znam i niste jedini, verujte. Toliko je nebrušenih dijamanata u ovom gradu da to naprosto boli. Evo, pre neki dan mi Skelet Mamuta (pronađen na samom početku Knez Mihailove) reče:
“Idi molim te, reci im da postave pločicu na kojoj će pisati kada su me pronašli i koliko mi je leta. Neka znaju deca da sam ovuda setao ja, i moji. Oni i ne slute da sam živeo nekada ovde!”
Javio se i Rimski bunar, čudi se kako sam ga prvi put videla prošle godine. Nije mi jasno zašto se čudi – stalno sam dolazila do njega, a on zatvoren za posetioce. Prošle godine umalo se ne onesvestih od iznenađenja videvši da su mu kapije otvorene. Dadoh zadnji dinar u papiru da platim ulaznicu i dadoh zadnji novčić u metalu da zamislim želju…
Javljaju se nalazišta iz doba Rimljana, javljaju se i lagumi iz Zemuna i Tašmajdanska  pećina i neka nalazišta iz neolita (tako mi bar oni rekoše) i ja sad ne znam kuda  u ovoj gradskoj vrevi sa svim ovim pismima…
Za Gospodina Mamuta sam već pitala u prirodnjačkom muzeju, da postave tu pločicu i oni mi rekoše da to nije u njihovoj nadležnosti i da na ovim prostorima ima toliko delimičnih skeleta gospode Mamuta da je to kao: Dobar dan!
Zabezeknuh se gospodine Nebrušeni Dijamante od tih reči: “Pa zar je skupa jedna pločica na toliko Gospodina Mamuta?”
Rekoše: “ Hvala na ideji, potrudićemo se.”

Evo, govorim glasno gospodine Kalemegdan, govorim glasno i urlam  za Vas i ostalu Vašu braću i nadam se da će me neko nadležan za sređivanje Vaših podzemnih prolaza čuti.
Ako ne uspem, dragi moj gospodine, znajte da nije do mene.
Urlala sam što sam jače mogla za Vas, za Vaše rođake dijamante na ovim prostorima, za sebe, za decu našu, za znanje, nauku, arheologiju, za čuvanje bisera , za turiste koji Vas ne mogu videti u punoj lepoti i sa svih strana…
Ako me ne čuju danas, možda me čuju sutra; ako me ne čuju sutra možda me čuju prekosutra; ako me ne čuju ni prekosutra, ako prođe moj vek, možda me čuju posle njega – eho mog glasa dugo odzvanja.
Ako  Vas ne vidim sređenog iznutra ja, možda Vas srede za budućnost, ali ne da od Vas naprave neku papazjaniju već da Vas samo glacnu i ostave u veličanstvenosti takvog. Znate našta mislim.

E, moj gospodine, ne bih ja urlala već bih tiho, kulturno govorila, no plašim se niko to ne čuje. Jednom sam u mom rodnom mestu zakasnila da kažem: Ostavite stari drveni most!
Jednom sam se kao dete borila sa svojim drugarima da ne iseku prelepo drvo na kome smo presedeli najlepše trenutke detinjstva i niko to nije čuo, borbu našu shvatio. Posle sam urlala u pesmama o njima. E, zato sad (poučena tim iskustvima), neodložno, odmah krećem sa urlanjem, dok ne bude kasno.
Kako da jednog dana prihvatim činjenicu da će neko u budućnosti reći: “Vidi ove naše pretke kako su bili nemarni prema ovim – Nebrušenim Dijamantima. Sramota!”
Moraću posle ja da pišem: “Hej, ja sam urlala na sav glas, za njih, za Vas i niko me nije čuo. Nisam ja taj nemaran predak.” Ali moj glas tada niko neće čuti, jer ja nisam veličanstveni Nebrušeni Dijamant.

Ja sam samo običan čovek.

Dragi gospodine Kalemegdan,
sad ja Vas moram zamoliti (ako ne uspem u ovome), molim Vas prenesite  budućim pokoljenjima da sam urlala za sve Vas i da me ne krive za nešto, za šta nisam kriva.
Pišem Vam ovo, jer verujem u Vas – ako Mi ne uspemo sada – Vi nećete odustati ni u budućnosti.

PS.
Ne znam da li možete čuti pesmu Ane Popović – My Hometown?
Ne znam, ta vrsta muzike da li bi bila pregruba za Vaše uvo, ali njen glas, tekst, naslov te pesme  i njena virtuoznost na elektricnoj gitari (ako uopšte znate kakav je taj instrument)…
Evo, slušam je i razmišljam, dragi gospodine, ti nisi deo My Hometown, ali se ipak borim, glasom i rečima, jedino tako znam.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

21.02.2007.

KOMPLIKOVANI MOZAIK

Delići  drugih  ličnosti,
talože  se  godinama,
u  praznini  usamljenosti,
posle  sati   druželjubivosti.
Skromni  čoveče,
eto,
to  je  jednostavan  odgovor,
na  tvoje  složeno  pitanje:
„Kako  se  stvara  komplikovani  mozaik?“
Svesno  ili  nesvesno,
ostaju  u  nama  delići.

Neki    samo  prenoće  u  našoj  svesti,
a  zatim  nastave  svoj  beskrajni  put.
Drugi  opet, zauvek  ostaju u  nama
–  hteli  mi to, ne  hteli.

 

Jelena Stojković-Mirić

20.02.2007.

ALI MI NE SUDI

Postoje dani bez mirisa
i igre leptira u kosi;
dani bez latica na usnama i telu;
dani glasova ledenih,
očiju pogleda praznog.

Dani bez belih oblaka,
u  kojima leziš opijena nežnošću,
a znaš da zalud čekaš,
tu igru, leptira u kosi.

Postoje dani sa raskršćima,
u kojima ti u leđa duvaju vetrovi,
grubosti puni.
Dani, sa ugušenim rečima,
tugom, besom i bolom,
kada sve lepo, ružno se primi.

Postoje dani
gde čak ni lepa misao ne postoji,
a srce mi se od pogleda,
goreg od praznog skameni.

Postoje ljudi sa većom
zapreminom unutrašnjeg bića.

Postoje dani kada se svaki glas
negativno shvati
i ’zalud reč moja,
okamenjena ne postojim.

Postoje dani sa kamenom na dlanu,
dani kad se glumi.

Dani u kojima se ljudima vrednuje
ko je više otuđen
i manje se srcem poklanja
i takvi oreol nose,
a drugi,
kao šugavi stoje po strani.

Dani kad duša
oštrim peskom zamiriše,
kad se sve pobaca
i na pogrešno mesto stavi.
Dani, u kojima ti šibaju lice,
sa milion ružnih stvari,
bolno te grebu i teraju da ćutiš.

Postoji vapaj za danima
kada sam ti bila žeđ,
a ne suša.

Nauči me dušo,
što unutar ovog bića živiš,
da očvrsnem i ogrubim,
da budem gruba i divlja,
kao drugi ljudi,
ali mi posle toga ne sudi,
ako budem na pogrešnoj strani.

 

 

Jelena Stojković-Mirić

19.02.2007.

Jedna od omiljenih

(kombinovana tehnika)

Jelena Stojković-Mirić

18.02.2007.