KOLEVKA (ZIBELKA prevod Jure Drljepan)

na nekom bezazlenom oblaku
zagrljenom zlatnom bojom
možda sada živi ona
ali je nevidim

ne postoji reč

pitaju kako sam – dobro,
dok odlazim korakom kamenoloma
dobro,
kao odvojena od svoje ruke

ne postoji reč
ne postoji reč

odavno
vreme se računa
na pre i posle
nekog lomnog broja
/jedanaestog posle/
moja koža i glas su se izmenili
istrgnuti su dodiri aura
moje niti srebra
izmisliću novo vreme za nas
nauka ionako kašnjenjem spotiče najbitnija otkrovenja

ne postoji reč
mila moja

uveče ležem s jednom željom
noćas ću je sanjati
jutrom se zaletim
da je poljubim
ali nje nema
dok mislim
želucem kamenim
kako ću sve lepo posložiti
u sebi i oko
vrtim se
zamršena

pohodili su me stihovi davnih pesnika
pršljenove mi držali
dok sam stajala u korovu nemom
beskrajno
zavideći nebu
malena kao tačka

ta zemlja
ta zemlja
i dalje strašna
i gola
u fokusu pogleda
zato sadim i sadim
cveće i zeleno
da bude boja
da procveta
kad stanem
više ništa neću moći
za nju da uradim

ne postoji reč

šestog sam shvatila značenje reči
besmisao
mrak dolazi iznenada
prelije te njena
smola

ne postoji reč

prvi je osmi mart
bez nje
svi će mi slavljeni dani biti prvi

budite blagi njoj
i nama
hodajućim svežim ranama
to što nam kiši u ćelijama
nevidljivo je

ne postoji reč

možda na onoj zvezdi moje milo oko spava
ali ga ne vidim

Bože, pusti
makar da je sanjam

moju kolevku više niko ne ljulja
moju kolevku vise niko ne ljulja

Jelena Stojković Mirić
03.2024

…………………………………………………………………………

Prevod dela: KOLEVKA

Autor prevoda: Jure Drljepan (JUR)

ZIBELKA

na nekem preprostem oblaku
objetem z zlato barvo
morda zdaj živi ona
toda ne vidim je

ne obstaja beseda

sprašujejo kako sem – dobro,
ko odhajam s korakom kamnoloma
dobro,
kot ločena od svoje roke

ne obstaja beseda
ne obstaja beseda

dolgo nazaj
se čas šteje
na prej in potem
neke krhke številke
/enajstega potem/
moja koža in glas sta se spremenili
iztrgani so dotiki avr
moje niti srebra
izmislila bom novi čas za naju
znanost že tako z zamujanjem spotika najbolj pomembna odkritja

ne obstaja beseda
sladka moja

zvečer se uležem z eno željo
nocoj jo bom sanjala
zjutraj pa pohitim
da je poljubim
toda nje ni
ko pomislim
s kamenim želodcem
kako bom vse lepo zložila
v sebi in okrog
se vrtim
zapletena

obiskovali so me verzi davnih pesnikov
podpirali so mi vretenca
ko sem stala v nemem plevelu
neskončno
zavidajoč nebesom
majhna kot pika

ta zemlja
ta zemlja
še naprej strašna
in naga
v fokusu pogleda
zato zasajam in zasajam
cvetje in zelenje
da bo barva
da se razcveti
ko se ustavim
nič več ne bom mogla
storiti za njo

ne obstaja beseda

šestega sem dojela pomen besede
nesmisel
mrak prihaja nepričakovano
njena smola
te prelije

ne obstaja beseda

prvi je osmi marec
brez nje
vsi slavljeni dnevi mi bodo prvi

bodite blagi do nje
in do nas
svežih ran ki hodijo
to kar nam dežuje v celicah
je nevidno

ne obstaja beseda

mogoče na tisti zvezdi spi
moje sladko oko
toda jaz ga ne vidim

O, Bog, dovoli vsaj
da je sanjam

Mojo zibko nihče več ne ziba
mojo zibko nihče več ne ziba

NEMA PRIPREME

Nema pripreme za odlazak
to su utapanja
smolasto-gorke laži.
Kažu, ti znaš da će taj dan doći
ti znaš, spremi se.
Kako da se spremim!?

Mozak je tišina pred srcem
a duša, ja sam je osetila
sa dlanova kako mi klizi, tvoja.

Mozak je bio spreman
ali ne za odlazak nego za borbu
još nešto može da se učini
još ima vremena.

Nema pripreme
hleb ne miriše
niko nikada onakve aurore borealis radosti
pred moje došle stope
Niko nikada iskonski, utrobom
da li sam dobro.
Niko nikada tvoje misli, reči
tvoj osmeh
oči
dušo duše.

Kome uvek najlepša
kome zlatni vez haljine da plešem
kome mini modne revije
ko da se smeje:
E, jesi blesava.

Na onom brdu leži tona pozitivne energije
/ molim se da je u nekoj desetoj dimenziji/
niko od tame svetlo
niko takav smisao za humor.

Ti si zauvek
komandant sa uniformom nežnosti
zato ti obećavam prebrojaću pesak jednom.
Sad treba da znaš
tvoje najstarije srce mi budi glas razuma
pred njim kao najmlađe
ostajem nema zahvalna
malo ko zna odmah prepoznati slomljena rebra.

…

Ovde postoje pravila za sve
i običaji jezivi,
gde si me to ostavila
dušo duše.

Ovde se plače od do
ovde se ne uključuje TV
to je stari običaj
/naši su preci tako
dok su sedeli uz lojanicu/

Ovde se ne jede
ovde se ždere i loče posle sahrane
posle četrdeset dana
ovde kao da se slavi
u ustima mi ukus mrvljenog stakla.

Ovde na ovoj crnici
postoje godišta
i sve je to meni normalno
dok ne dođe do – nekom je manje potrebna hitna pomoć
/to mora da se menja/
dok ne dođe do – onaj ko je poživeo manje je umro

a ti si meni
mnogo otišla.

Ovde postoje saveti iz dobre namere.
Kažu, odmaraš
pomislim da si otišla na godišnji odmor
U ušima mi zvuk mrvljenja stakla.

Postoje pravila
da mi otežaju crne dane
i znam da bi mi rekla:
Teraj sve to u k….

Svi sve znaju
tvrdim da ne znam
tek lutam
pustinjom čija zrnca
moram prebrojati sama
/potrajaće/.

Jedina istina iz klupka rečenica
u koje su me umrsili
u momentima kad sam se uključivala
bila je da će s vremenom boleti više.

nema pripreme za odlazak
dušo duše.

Jelena Stoković Miric

februar 2024.

MAJKE NEMAJU GODINU ROĐENJA (MATERE NIMAJO LETNICE ROJSTVA)

/U najtežim trenucima ne umem da pišem,
ovo su samo krhotine vriska
ispod osmeha koji mora postojati.
Zabrinuto lice neće joj dušu nahraniti./

Bijem bitku sa svim simptomima
na ovom frontu
predaja nije opcija
s bolestima nema pregovora.

Treći je mesec kako dižem sunce
kao hrabra sam
/možda/
mogu sve
/veliki znak pitanja/
reagujem na vreme
/istina/
hobotnica sam
/želim na sto strana
prioriteti su određeni
ko shvata
shvata
koliko njih će se saplesti o tih šest kamenčića
pokazaće mi neka buduća gorka strana
kad dođu ovakvi dani
naglašena senzitivnost
teško zaboravlja/


Poželim suzu ali je nema.
U sebi sam se ćutke razbila.

Trepere novogodišnje lampice
urgentnog centra
tridesetprvog decembra 
ljudi su nasmejani i večno pitanje kuda za Novu
imaju mnogo želja
samo jednoj  se priklanjam i molim
da njene oči zasijaju
volšebno da zeznemo prošlu
i pojavimo se u Novoj
/mama/.

Nana ide kući
kažu
svejedno mi je kako je imenuju
Mama, idemo kući!
Vidim je svesnu pogledom nas traži
Kući! Kući!
reče i zaspa.

Treća je tura infuzije
opet mi ne jede
Mama vidi česnicu
vidi šta sam spremila.
Sve je lepo i divno ali ne mogu ništa možda ću sutra
(ona koja je jesenas tako lepo jela)
Prababa Dmitra
mesila je česnicu tako i tako
palila badnjak ujutro
mama sve zna
ona naređuje šta da se kupi i spremi
pita za rane
ima li poboljšanja
O, ima
ima

Stara žena sva u belom čude se doktori
kako ti stručno pričaš sa njima
trebala si biti doktor
pojma ovi nemaju s ovim instrumentima
vidi kakve su mi modrice napravili.
Idi spavaj mnogo si se umorila
sutra ako neko zvoni ne otvarajte
kažite dobro je i doviđenja!
Čudim se odakle joj te reči
pišem joj na papiru
vidi bez naočara
ne čuje odavno
sad je i pročula
s njom se nikad ne zna.
Odakle joj pojam o vremenu
sat ne gleda.
/Nižu se pitanja./

Neki ljudi su tako jezivi
i već mi najavljuju da neće doći na sahranu
ali da im javim tek kad je pokopamo
I ja bih
da prostite
njima psovala mater
i tukla bi ih ovim staklenim rukama
Neke se stvari ne pričaju
i ne morate da me podsećate koje je godište
majke nemaju godinu rođenja
I šta tu ima nejasno?


Crtam joj cveće
ispišem stihove pesme koju nam svakog rođendana peva
beli su zidovi beskrajna
samotna tama
Od kako je stigao specijalni dušek
ne mogu da ležim na strani ka kojoj gleda
da menjam belinu
pričamo i smejemo se
iako svesne situacije
depresija nije opcija.


Šta kaže baka
pitaju iz hitne
Kaže da je 45 isterala Nemce
a i vas će zajedno sa nama zato što smo vas zvali.




Dižem sunce
a ono mi zalazi
ogroman je bezdan izvan mojih moći
U raskoraku su mi koraci
racionalnog i emocionalnog
svesna sam toga
ali na ovom frontu predaja nije opcija

majke nemaju godinu rođenja.





Jelena Stojković Mirić

07.01.2024.

Učitejska škola u Kragujevcu generacija 56/57

Bisa devojačko Vučetić udato Stojković

———————————————————————————————————–

PREVOD NA SLOVENAČKI

Prevod: Marko Skok – Mezopotamsky

MATERE NIMAJO LETNICE ROJSTVA

/V najtežjih trenutkih ne zmorem pisati,
to so le črepinje krika
izza nasmeha, ki mora obstajati.
Zaskrbljen obraz ji ne bo nahranil duše./

Bijem bitko z vsemi simptomi
na tej fronti,
predaja ne pride v poštev,
z boleznimi se ne pogaja.

Že tretji mesec dvigujem sonce
kot da sem pogumna
/morda/
zmorem vse
/velik vprašaj/
odzovem se pravočasno
/resnica/
sem hobotnica
/želim si na sto strani
prioritete so določene
kdor razume
razume
koliko se jih bo spotaknilo ob teh šest kamenčkov
mi bo prikazala neka bodoča bridka stran
ko pridejo takšni dnevi
povečana občutljivost
težko pozablja/

Zaželim si solze, a je ni.
V sebi sem se nemo zlomila.

Novoletne lučke
urgentnega centra utripajo
enaintridesetega decembra
ljudje so nasmejani in z večnim vprašanjem kam za novo leto
imajo veliko želja
sama se priklanjam le eni in prosim
naj ji oči zažarijo
čarobno, da zafrknemo prejšnje
in se znajdemo v novem
/mama/.

Nana gre domov
pravijo
vseeno mi je, kako jo imenujejo
Mama, gremo domov!
Vidim, da se zaveda, s pogledom nas išče
Domov! Domov!
reče in zaspi.

Tretja runda infuzije je
spet mi ne je
Mama poglej česnico
poglej, kaj sem pripravila.
Vse je lepo in krasno, a ničesar ne morem, morda bom jutri
(ona, ki je lanske jeseni še prav lepo jedla)
Prababica Dmitra
je mesila česnico tako pa tako
zjutraj zažigala badnjak
mama vse ve
ona naroča, kaj naj se kupi in pripravi
vpraša za rane
ali je kaj izboljšanja
O, je

je

Starka vsa v belem se čudijo zdravniki
kako se z njimi strokovno pogovarjaš
morala bi biti zdravnik
ti nimajo pojma o teh instrumentih
poglej, kakšne modrice so mi naredili.
Pojdi spat, zelo si utrujena
če jutri kdo pozvoni ne odpirajte
recite dobro je in nasvidenje!
Čudim se od kod ji te besede
pišem ji na papir
vidi brez očal
že dolgo ne sliši
a zdaj znova sliši
pri njej nikoli ne veš.
Odkod ji pojem časa
na uro ne gleda.
/Vprašanja se kar vrstijo./

Nekateri ljudje so tako grozni
in mi že sporočajo, da ne bodo prišli na pogreb
a naj jih obvestim šele, ko jo pokopljemo
jaz bi jim, če mi oprostite, preklinjala mater
in jih tepla s temi steklenimi rokami
O nekaterih stvareh se ne govori
in ni me treba spominjati kateri letnik je
matere nimajo letnice rojstva
In kaj je tu nejasnega?

Rišem ji rože
zapišem verze pesmi, ki nam jo zapoje vsak rojstni dan
bele stene so neskončna
samotna tema
Odkar je prišla posebna vzmetnica
ne morem ležati na strani h kateri je obrnjena
da bi ji tako zakrila belino
pogovarjava se in se smejiva
čeprav se zavedava situacije
depresija ne pride v poštev.

Kaj pravi babica
sprašujejo iz urgence
Pravi da je 45-ega spodila Nemce
pa tudi vas bo skupaj z nami, ker smo vas poklicali.

Dvignem sonce
ono pa zaide
ogromno brezno je, ki presega moje moči
Moji racionalni in čustveni koraki
so si v nasprotju
tega se zavedam
a na tej fronti predaja ne pride v poštev

matere nimajo letnice rojstva.

Ovo ću samo zapisati

razlepršana ili rastrzana
između i između
nabrajanje je suvišno

Ovo ću samo zapisati

dajte mi buket
mama je srećna
takav cvet treba postojati

mama se smeje
tako more treba nazvati

mamine oči sijaju
tako zvezdu treba nazvati

nikakvo gmzd0235
ne,
mamine oči sijaju

i ništa ja tu ne bih dodala.

Jelena Stojković Mirić
proleće/leto/jesen 2023.

ZID

Gledam u zid i želim da se menjamo.

Jelena Stojković Mirić

REKLA SAM TI ALI BOLJE DA ZAPIŠEM

Rekla sam ti
ali bolje da zapišem

ne nerviraj se oko perifernih stvari
centar svega je život
i u njemu kanim
biti tvoj poluprečnik

pij lekove na vreme
spavaj
smej se
šali se na moj račun
raduj se sitnicima
i počni već jednom da piješ vodu

moje gorsko oko

jutros su naša dva goluba
opet bila na krovu
ljube se godinama
zar ne misliš
da bi im konačno trebali darovati imena
kao što oni nama
perjaju
dobra jutra i večeri?

slušaj pukni zoro
dok putujemo ka sedokosoj mami
i plačemo za plavokosom

spavaj na mom ramenu
nedelja je
neka se i misao odmori

Rekla sam ti
ali bolje da zapišem

svađaj se sa svojim ekserčićima
koji neće da se ukucaju pod uglom koji ti želiš
sa stolicom koja neće da se sklopi
prgavi se
besni
budi lud kao što znaš
tvdoglav do pedeset čvoruga na glavi

dovedi svaki ćoškić do savršenstva
mudruj o visokotoncima
kvalitetnom zvuku do besvesti
i dalje ću te gledati
kao da sam zalutala na predavanje nacrtne geometrije
meni je dvokasetaš
alfa i omega

hvali kako dobro kuvam
spašavaj slike koje bacam jer su meni grozne
zakači je na zid dok se mrštim
tebi je uvek sve najlepše

podnesi petnaesto snimanje neke pesme
prekidaj sve radnje
dok pričam kako sam konačno naučila
kako pravilno da nanesem alajner
izdrži moje
danas sam tako ružna
i šta sad da obučem
koliko će stepeni biti sutra
gasi sve, grmi

ubeđuj me godinu dana da treba
da se odazivam na pesnik
grantujem opet ćemo se svađati

opsuj moju zimu
al’ opet sa oluka unesi prve pahulje
objasni mi da drvo ne može da preživi
na mom radnom stolu
al’ opet ga posadi
kritikuj zabrinuto moje umorno lice
al’ opet ispruži ruke za tame i strahove

moje gorsko oko

šokiraj sve potezom
našao sam ljubav i odmah dobio sina
krivite me udruženo
kad padne neka loša ocena
udomite krišom još neku mačku
iako gunđam
mačka samo preko mene mrtve
neka ti opet kažu
da se to tako ne radi
pitaju da li si lud
potvrdiću da jesi
i krotićemo život opet onako
neuklopljeni u standarde

Rekla sam ti
ali bolje da zapišem

pij lekove na vreme
počni već jednom da piješ vodu
i nikad mi više ne priređuj iznenađenja
sa hitnim plavim srčanim svetlima
u kojima
ulica postaje želatinasto crnilo
i nestaju mi najpre noge

nedelja je
moja misao ne zna da odmara

moje gorsko oko

Jelena Stojković Mirić
09.2023.

52 prozora

Srebrnasto paperje je na putovanju negde na nekoj platformi za fotografije (koja se ugasila) izgubilo oko 52 fotografija slika i crteža tako je kategorija ART ostala osiromašena, ostali su samo nazivi slika. Zbog toga sam napravila video i na taj način ih vraćam gde im je mesto.

Dok sam ih gledala ovako na jednom mestu za neke sam se setila gde su nastale, za neke gde su sada na kom zidu i na kojoj geografskoj tački. Još mi odzvanja u ušima iz studentskih dana: Pratite kretanje modela. I pratila sam koliko vidim i kretanje modela mada više stanja duha, sveta oko sebe.

 

Sreću ljudi doživljavaju sasvim drugačije.  I tu kreće kratka priča. Moj sinak se osamostalio… izbarao desetak slika koje će poneti sa sobom. Jednog dana pozvao me da dođem (da me iznenadi). Samo sam ušla. Na zidovima su bile perfektno uramljene slike i crteži u odgovarajuće ramove. Izložba kod sina!  To je za mene bila sreća do suza radosnica.  Kad se selio u drugi stan poneo ih je. I to je to. Ne treba nikakav muzej tek saznanje da će posle mene neko ih čuvati i voleti.

 

 

UZ KAVIJAR I VISKI (S KAVIARJEM IN VISKIJEM prevod na slovenački Marko Skok – Mezopotamsky)

Avtor izvirnika: Jelena Stojković Mirić
Prevod: Marko Skok – Mezopotamsky

S KAVIARJEM IN VISKIJEM

pod humanim psevdonimom
so posejali uran
zgodbo so postregli
na visoki ravni
na zlatem pladnju
s kaviarjem in viskijem

resnica je pod slepo preprogo

črni cvetovi vznikajo in vznikajo

nebesa jedo ljudi

sladkousti sejalci mirno žarijo
v simbiozi z novicami

svet je obrnjen na glavo

pred nebom
poskušam iz vrste rešiti
vsaj eno dušo
vse kar mi ostane
so večkratni zlomi nemoči

(Spomni se na Martina,
ko pridejo,
da bi sejali na tvojem.)
 

* Martin Niemöller

KAD BOLJE RAZMISLIM (KO DOBRO PREMISLIM prevod na slovenački Marko Skok – Mezopotamsky)

Prevod dela: KAD BOLJE RAZMISLIM

Avtor izvirnika: Jelena Stojković Mirić

Prevod: Marko Skok – Mezopotamsky

KO DOBRO PREMISLIM

Ko dobro premislim,
sem pisala s prvim jokanjem
(ostro sem negodovala nad mračnimi bolnišničnimi prizori,
očitno sem si želela roditi se
na kakšnem precej bolj prijetnem mestu).

Pisala sem s stopali in rokami,
globoko potopljenimi v oblake;
s pogledom, ki zaobjame vse, kar duša prepozna
kot svetlobo;
pisala sem z namrščeno in drugimi gubami.

Ko dobro premislim,
sem pisala ob prvem spoznavanju sani,
s spuščanjem po strminah svetlikajočih se sanj.

Pisala sem s pigmentom, prstjo, marmorjem
in kdor je zmogel, je lahko
v enem kosu prebral površine
romanov in zbranih del.

Ko bi mi uspelo zmagati in preživeti vse fatamorgane,
bi se naslonila na palmo črnila
in tako pisala.

Pisala sem z lasmi, ko sem dirigirala vetrovom,
pisala sem z nosom in ustnicami.

Podzavest se je vztrajno branila pred nesmislom,
začasno ga tako poimenujmo,
dokler ne bom imela več moči za dešifriranja.

Ko sem se poslovila od rime,
premnogih vsiljenih besed, zakonov, pravil,
sem začutila lepoto nepriklenjenega lebdenja
nad neskončnimi nizi znakov
in ostala za vedno zaljubljena v svobodo.
(Končno svoja na svojem
in to bo ostalo moje edino
premično in nepremično premoženje,
moja zastava, epitaf in himna.)

Ko dobro premislim,
napisala sem nekaj lepih rek,
kakšen gozd, jezero, drevo,
toda najlepše in najdragocenejše, kar sem napisala,
so bile in bodo ostale
oči mojega sina.

Vse ostalo je prah.

UZ KAVIJAR I VISKI

pod humanim pseudonimom

posadili su uranijum

servirali su priču

na zlatnom pladnju

uz kavijar i viski

na visokom nivou

istina je pod slepim tepihom

niču i niču crni cvetovi

nebo jede ljude

sejači ušećernih usana mirno sijaju

u simbiozi s vestima

svet je izvrnut naopačke

pokušavam

oteti od neba

bar jednu dušu u nizu

sve što mi ostaje

su višestruki lomovi nemoći

(Seti se Martina,

kad budu došli

da seju kod tebe.)

………..

* Martin Niemöller