DECEMBAR

zarazio si me nesanicom
u bronhijalne zglobove urastao kamenom
plašljivih udisaja
pustio da divlje zaživim iz tvojih britkih opomena
sevalo je

ogolio si ljude
đavolje drveće

vređajući ono malo vida što
kapljalo je
ne zameram ti uvrede
u taj se voz ukrcalo malo ogledala i neba
ko bi rekao, koliko golotinje ostade na zimi
u doba kriznog špica
(mašinovođu si zarazio zaboravom)

zarazio si me nesanicom
slagalicom kožu obolio, obećanjem osutim do čekanja
kad pukne opna iscuri istina
irvasi neće doći
kad vreme navuče kapu sa tvojim imenom
posvađao me sa mojim snegovima
sa samom sobom

misliš, novi je vek sa mojih dlanova
izbrisao ožiljak prve mermerne opomene
poznajem te i kad se pokunjiš
u luksuznom pakovanju doneseš sreću
kockajući se na nekom maskebalu

ogolio si ljude
đavolje drveće

negde u orbiti gestacionog meška
zaražena sam životom
vidiš, u lepezi zaraza sveden si na procenat
nemam imunitet samozagrevanja
sklona sam samospaljivanju
moje telo donelo je zakon o zabrani proizvodnje antitela
u određenim slučajevima libedihanja
tada pepeo skupljaju hvatači snova
i posipaju polja lavande da me zaraze željom
ali nije uspelo da izbegne blagi pigment patetike

u bronhijalne zglobove urasti punim krilima
pomiri me sa snegovima
pusti je
da opet sadi ljubičaste petunije

zarazi me svitanjem

Jelena Stojković Mirić

Advertisements

PAMTIM

Pamtim rečni skrob ispod oblutaka
/bila sam/
zavese blata kako se klate na očima
traganje za bordo lakoćom
rukom koja jede lahor

Pamtim tišinu morske trave
pušta me iz posteljice
ne bez žaljenja
znala je da ću potražiti kopno čim proplivam
naivno
pamtim tišinu ajkulnu
misao koja prži jezik i,
ključ dijafragme koji će biti početna tačka
pucanja ledne naslage jezera
nastanilo se negde iznutra

Pamtim ugodno ćutanje čovekolikih ribica
pećinske ljude koji me puštaju da ostavim otiske, grebotinu kamenom

topli napitak Indijanke
koja me naučila da razgovaram sa konjima
i odlazak
ne bez žaljenja
piše mi oblacima u jesen
pamtim joj ime ali ga ne slovim

Pamtim čekanje, posete, bolničku sobu i miris mokraće,
neprijatnost kontrasta dok sređuju glazuru grada
užas decenijskom pamtećem oku nemenjanja
giljotina razumu
dva mi se rebra svađaju:
/pusti danas pusti sutra
ne na njihov nivo/
nakinđuren botoksom, silikonima
šljašteći umire grad

Pamtim brzobežeće dok si u jami
retkorastuće približavajuće svetlucave atome
i, dan kada sam postala muško
mada se to nigde ne priznaje
sem na izgraviranoj dasci broda koji je otplovio
niz padinu
pozdravnom transformacijom u paraglajding

pamtim
spuštena krila
par reči teskobe
i samo,samo nežne grane koje miluju pera
podupirući im let

i pesmu,
pesmu kao jetru

Jelena Stojković Mirić

ALCHAJMER KIČME ČOVEČANSTVA

Jesen razbacuje umrle ćelije
Na mojim noktima raste mahovina

Golubovi su danas leteli u mojoj sobi od cimeta
jelene smo ugostili sa dvadeset decibela violine Farida Farjada
Razvili smo negative polarne svetlosti iz oka nepoznatog bića
koje se kroz naprslinu zida uvuklo u ovaj prostor
/naizgled oivičen/

Na mojim noktima raste mahovina čežnje
Razumeš li to, Patricija?
Ili ćeš mi podmetnuti kamenčiće ambisa
sad kad mi se ne samuje

Nekad sam svesno izazivala slepilo
na par sati
Ispirala uši od gluposti
jednom sedmično i temeljno
Nekada, Patricija
sad mi menjaju krv na 24 sata

Izlegla sam se iz rečne posteljice
moj krvotok je sliv
još ga nisam ograničila imenom
i čini mi se da će ostati tako
Moram se vraćati zelenim otiscima
čežnja će mi telo bolom oploditi

Slušaš li?

Empatija je ugrožena vrsta u lancu ishrane
Izumiruće tkivo planete
Alchajmer kičme čovečanstva

Patricija, ipak si bacila kamenčiće ambisa
sad kad mi se ne samuje

Novembar je izgubio nevinost u ovoj pesmi

 

 

 

Jelena Stojković Mirić

OKAMENJENE MISLI

 
okamenjene misli
/dosadnom praćkom odapeti komarci/
stare su nekoliko milenijuma ili sati
po rodnom listu  t u đ e
bez ikakve sumnje
adresirane na moje čelo
nemoćne da se ožile baš tu

loše sam gnezdo za previše glagoljive
o starenju i nebitnom

ređam ih po podu ateljea
po oglasima tražim kamion
odvešće ih na kamenolom
do sledećeg nagomilavanja
/neupotrebljive su čak i za klesanje/

na mojim patikama sede patuljci
misli su meke kao usne
poljubljene osmehom

 

MALE CRNE KUTIJE

slobodno penjanje
čuje se zabijanje cepina
množi se košava kroz koštane pećine
a ti se plašiš vetra što štipa obraze
prećutno, uvek prećutno
pročitam ti u zanoktici

skupljeni suncobrani
blizanci slomljenih palmi
čekaju novo leto
drvo gosti
crvena vina u lišću
kao da riđani tumaraju na njima

ovde se ne štampaju rokovnici sa mesecima
objašnjavam strancu
hrabriji planiraju na dva sata
maksimalno
toliko nam dozvoljava leptirski haos
hronologija je slomila nogu možda u susednom kvartu
i mogla bih vam o tome
govoriti dugo, dugo
ne biste shvatili naučno neformulisano
i nezavedeno

besni psi izujedali su moju ulicu ispljunuvši kosti bagera
govori se da će do pola biti travnjak
plašim se zatvorskih travnjaka tu nema trčanja
jadna su leđa bez hlorofilnih otisaka
jadan je pogled bogat mlečnim besprizorima

pola svog veka svedok sam
vatri
uragansko-uranijumske istorije
nešto mi ispljunuše oči u baru
koncentrični krugovi odraza u njoj
podsetiše me
svedok sam i lične istorije
nezaštićena u oba slučaja

male crne kutije ostaće za nama
nepronađene
izmestiće i groblja
kosti zagubiti

a ti se plašiš vetra što štipa obraze

 

 

 

 

DEVALVACIJA

2016-10-18-00-00-09
U tom kutku gde mi pokatkad izrastu
čađava krila i zarđali prsti
zapalim mirišljave sveće
i krenem sasvim drugom stranom od spaljivanja prstiju
biće da je to šrapnel kukavučluka
zbog onih putovanja zagrcnutih ozonskim udasima
kad mi iz kose raste
tiha kiša
obraz dotičem ljubičatim krilima
a zelene ruke nebo napune podivljalim lotosima

 

u očima mi odsjaj kojim te nikada nisam uspela obuhvatiti
u tom kutu iznova buncam
Da sam se rodila kao zvezda
Glupost, njihova sveobuhvatnost sporo putuje
postale su klošari
spavaju pod mostovima u kartonskim kaputima
žicaju za pivo ispred supermarketa
mada niko ne veruje, ni ti
devalvirala je romantičnost
kao i život i smrt
kao ljudi od kojih su življe lutke u izlozima
(mada) viđam neke koji žderu na ulici
pitam se, kad su izmislili kioske hot-sapiens
mislim tamno-sivo slušam jezikom
u porubu haljine nosim bele oblake
da te podignem i iščupam iz korena
u kome stoji epitaf
da sam umrla najpre u tvojim snovima
potom u zori
bosiljku mladosti
i kako god se otelotvorim to je nedovoljno
za zrnevlje istine koje bi trebalo proklijati u neopipljivom

 

treba spaliti ove prste i kosti
možda konačno zaborave mastilo

 

crnohumorno se smeškah kako vidim kao Klod Mone
prošlo je od tada par poderotina na košulji od trešnjinog tila
više se ne smejem
željne mi oči oštrih ivica
guše se pokreti u akvarelu
jednom ću izaći odavde
napipavajući obrise
samo da ne bude kužna godina svilenih buba

 

treba spaliti ove prste i kosti
možda konačno zaborave mastilo

 

 

 

 

 

Jelena Stojković Mirić

 

U SIBIRSKOM SLEPILU

 

Na površini oka plutaju mrtve ribe
Trbuh se osuo tundrastom skromnošću
U pupku mi spava zalutalo mrtvo more
Široka stepa prosula se niz ramena
Tiho zavija bolesna vučica klizeći niz umorna leđa
Srce prepuno autoputeva, običnih drumova, kozjih staza
još prođe pokoji fijaker i,
skoči kočijaš da istimari konje
Putnici ostavljaju stope
Čistači štrajkuju dekadno
Stalaktiti stopa uobraženo grickaju kao pacovi

Hvatač snova se izgubio u sibirskom slepilu

Kasno je
Doziranu ljubav piju mlaki ljudi
Kasno je

Otrovane ribe plutaju u mom oku

 

 

Jelena Stojković Mirić

NA MIKROSKOPSKOM ATLASU

u kapljici kamen
u kamenu kap
u kapi jato dunavskih riba

plavetni konji u galopu
na mikroskopskom atlasu vodene nimfe
čuješ li muziku kako se cedi iz kamenog?
kristalna nežnost tiho pada
vidiš li je na njemu?

dostojanstvena harmonija vida
upire prstom u:
trebalo bi biti očigledno
i dodaje ti stolicu
da se ne sapleteš
o drhtaje iznenadne raskošnosti
teško je rastresti učmale zastore vidokruga
posle toliko svetlosnih peščanika

veruj, za ovo ti ne treba oftamolog

ja sam mahovina na kamenu
nasloni glavu i slušaj
moje srce travnato i šašljivo

Pitaš:
Otkuda kamičak na tvom stolu, i trska?

neki su se zaboravili
od straha
pred ratljivom svetinom
većina se skrila u – gde?
/nećemo odavati tajne/
došla sam da ti kažem
u pesmi je sve moguće
/retko i van nje/
Vinčanko, nismo izumrli
samo smo odbili biti mač i sečivo
i zašli u raspršenost dubina

ja sam mahovina na kamenu
nasloni glavu i slušaj
naša srca travnata i šašljiva

/dostojanstvena harmonija
dodavaće ti stolicu
dok se ne raspleteš

rastresi vidokrug, mila/

 

 

Jelena Stojković Mirić

JOŠ NIJE VREME DA KRENEM

Još nije vreme da krenem
koralne grebene ne presadih u svoj viseći vrt
poneka čaplja čezne za našim razgovorima
o pravilnom hodu kroz razbistren takt
još nije vreme da krenem
ne nadisah se dovoljno svežeg plavog
pluća mi kodiranim znakovima šalju poruke
nejasno ostaje šta u plavom traži cimet

još nije vreme da krenem
nisam se dovoljno izrezbarila muzikom
za mnom još nikad ne pođoše tamburaši i bosi Cigani
dok ne popadamo na ponovnom putu za Krakov

dozivaju me neke knjige ne želeći da ih preskočim
ne sada
ne napravih tapete od svilenog platana
ne izgrlih dovoljno drage ljude
ne poljubih sve čežnjive usne
i još sam gladna pahulja bilo kakvog oblika

još nije vreme da krenem
ne nagledah se njegovog rasta
sad kad cveta zdravo daj mi da uživam
dan za danom izmami novo divljenje:
Znaš, svaki čovek se može se opisati jednim zvukom

još nije vreme da krenem
to gnezdo za koje mislih da ne postoji nigde
možda u zemlji nemogućeg
mami me još neku granu da stavim
ne ogledasmo se dovoljno u zeleno-kestenjastom
i još bih da mu dosađujem svojim pričama
koje same sebi teško hvataju tok

 
sitnih dobrih dela po danu ne učinih dovoljno
isuši mi se grlo od svakodnevnog pripovedanja
da dan krije neponovljive radosti
iako je previše crnog ludila oko Zemlje

još nije vreme da krenem

maman ti se najdivnije smeješ
pošta se tada žali da se tresu neku žice
neka
još nije…

ne udavih nežnošću one koje volim
nijednom se ne iskakah po ganglijama
onima što se igraše sa mnom kao sa strunom
bez pardona

još nije…
za mnom plače par reka da nemimo pogledom
zovu me da budem riba
zajedno kikot da pustimo niz moje neuke skokove
traže me bosonogu

još nije vreme da krenem
Dama sa Hermelinom zahteva značanije mesto u Istoriji umetnosti
ne stižem da istražim, ispišem
i oslobodim svet Mona Izlizane lepote

još nije vreme da krenem
spiralni nemiri svetlucavog još bi da slikaju vazduhom
dok mi pričaju basne o mom životu
šešir stavim
ona ležaljka još bi da se ljuljuškavo topimo
od blaženstva neobjašnjavanja

još nije vreme da krenem

 

 
Jelena Stojković Mirić

KOGA POLJUBI MESEC

 

nezreo da se okrene licem
zametak pesme razdvaja mi karlične kosti
skraćujem se i to me plaši
nestaću u jednoj tački
koja može biti zlouporebljena
nepotpunim promatranjem
/ne mogu biti tačka
u njoj su izumrli geni poeme/

uče me da budem tropska fauna
osuđujući moje krive prste
Ti si Drvo koje hoda, javio mi je hodom sna
dobri duh istrebljenog Indijanskog plemena
tren pre nego što sam sebi trebala dati ime

dok su drugi proučavali anatomiju čoveka
srce se opijalo anatomijom
misonog epiderma jedne šume

uputstvo za pravilnu upotrebu reči
uputstvo za pravilnu upotrebu tišine, uzalud poklanjam
vrteći se oko ose čudnookog lista

koga poljubi Mesec
postaće prah u večnosti
svaki poljubac može biti varka
kao i večnost
/neka neko drugi dopiše
uputstvo za pravilnu upotrebu večnosti/

 

 

 
Jelena Stojković Mirić

 

 

 

 

 

 

Prethodno Stariji unosi

Goodreads

%d bloggers like this: