ČUDESNA LUNA

Uže sa pramca umornog mi brodarenja
tananim prstima i pesmom:
Još nije vreme za počinak…

dohvata
i peva, peva Luna, večita romantičarka

namesto cveća svetlosnim konfetama
dom svoj posipa

i kruži, kruži oko mene
kao da sam joj Zemlja

izdiže pramac visoko
vrtimo se na istoj orbiti
smeje se, smeje se i kaže:
Orbitarimo!

Iz reči okretom zapeva Luna:
Nosimo oseke i plime
pozajmljujemo lica jedna drugoj.

Časti me iznenađenjem
pokazuje mi drugu stranu glave
smeši se, smeši se i peva:
To samo retki vide!

Pripoveda mi milion neverovatnih priča
i učini se, u toj brbljivosti
promakne joj sve i svašta
al’ nije
šapuće, šapuće Luna:
Žašto su ti oči tako tužne
kad vidim, jasno vidim
neko ti je rodio Sunce u oku?

Mislim da mi je Sunce u oku rodio otac
anatomija oka Sunce poništava
linije im klize na dole
i vazda, vazda izgledaju tužno
eto, zato Luno.

A iris?
peva, peva ona.

Iris, iris mi je kao drvo
vide se godovi, slojevi
i ponekad se zanesem u tim očima drveća.

Luna, večita romantičarka
tumači vrstu i rod zanesenosti
u orbiti naših sestrinski upletenih kosa

igra se belim patuljcima i crvenim džinovima
uči me kako se prave niske od njih
zazvecka njom
prospe se prah zvezdanih razgovora
i šapuće i nastavlja da peva:
Dok jedna galaksija umire druga se rađa.

Čudesna, čudesna Luna
dok sve to radi
rađa mi Mesec i Sunce
u dnu drugog oka
i peva, peva Luna:
To ti je dar za ona tvoja zanesena putovanja
u irisima drveća.

i peva, peva Luna:
Dok jedna galaksija umire druga se rađa.

Sad spavaj, spavaj
u cveću bez umora
sutra ću ti pričati
o novorođenčadima ljubavnih galaksija

Sad spavaj, spavaj
u cveću bez umora.

 

Jelena Stojković-Mirić